Сион

695

речима, својим дивним описивањем нрироде придобио је за себе и наше не само поједине уреднике јавних листова, који су својим ноложајем и задатком у друштву позвани, да му руше сваки појав , него је шта више окужио чак и нашу младеж на великој школи, те ово дана читасмо изјаву њих тридесеторице против расписа нашег г. министра просвете и црквених дела, којом изјавом они под копреном натурализма и аозитивизма ударише и на цркву и на њену божанствену науку, навукоше сенку на вечност духа и на сваку духовност уопште, и, попављајући блудње старих ФилосоФа, исказаше јасно и отЕорено, да је за њих оно наука, која чулима и опиту подлежи, а све остало —• лаж и обмана. Доћи до оваквог закључка у самоме себи и за себе, то је већ један појав, који треба сажаљевати; но доћи до таквог закључка удруженом снагом , целом једном школом, па тај закључак изнети свету на видик и још га препоручити као узор, као иоследње резултате испитане и иотврђене науком, за које се сад треба само јагмити и у живот народни пресађивати их — то је крајња заблуда и својега рода тиранија. Но ми ипак не хитамо да наш млађи нараштај осудимо. Давно је и одавно оправдана она пословица „што иосејеш оно Квш и жњети Појав овај, који видимо код речених ученика са велике школе, није нити може бити плод њиховога сопственога ума и научног истраживања. Он је појав онога, што је претходно сејано од других , и што се сада код њих већ јавља у клици. С тога у место да осуђујемо нашу децу, боље је и правилније да ударимо гласом на оне, који се тако лакоумно новлаче за материјализмом и овај нашим школама и нашем млађем нараштају као догму предају, и да те људе обавестимо, а ово ћемо учинити, ако ма и у кратко изнесемо слабу страну материјализма а тим самим нредупредимо, да се људи не повлаче за оним, што је тек привидно лепо а у самој ствари пуно противуречиости и рђавих последица. Јер судимо да тек таквим а не дру-

/