Сион

700

своје време опишу, а овом приликом споменућемо само оно јпто ће вас за тамо бити најинтересније. Тако на јектенијама у време службе па и на „благодарењу", после царсвог имена и његове породиде спомињало се свагда име и нашега светлог владаоца Господара и Кнеза Милана Обреновића. (Руси неспомињу цара и царску породицу само именом но и презимепом ; с тога су и нашег кнеза спомињали овако: „Государја и Књазја Милана Обреновича четвертаго") На јектенији, која је црквом прописана за унокој душа и која стоји на реду после сугубе јектеније на литургији, сноменуше овом приликом блажено-упокојеног Императора руског Николу Павловића и наше књажеве: Милоша Обреновића I и Михаила Обреновића III , а за овима и иокојног Митрополита Московског Филарета. Беседу у цркви говорио јр проФесом Московског универзита иротојереј А. М. Иванцов-Платонов. Тему за беседу узео је из Притчи Соломунови а из овог текста „Брлтх отг вр„т.1 помогдеш акш грлдг ткфдг и КУС0К2", па је тако лепо развио мисао , ка,ко су у прва времена хришћанства цркве живеле у дружби и једна другој номагале, па им дотле сваки посао боље наиредовао и растао; како се доцније то удружавање због спољних узрока прекидало, но како се сада изнова мало по мало повраћа и ожњвљала чему је доказ и ова српска црква у Москви. Али мени се највише допаде птто беседом том признаде, да је српска црква у своје време чинила велике услуге руској цркви и да је овим сада русија незадужује него јој се одужује. Кроз који дан оиравићу вам ту беседу у оригииалу, иа с тога прекраћујем даљи говор о њој. ! ) На овом освештењу српске цркве, билоје света као што рекосмо и сувише; но ми неможемо а да не споменемо, да су били скоро сви ^ланови славенскога комитета, затим —

') Беседу ту имамо взћ под руком; идућим бројем шгампаћемо је. Ур.