Сион

18

I.

У времена ведиког селења народа у IV и V ст. српска племена бише приморана , да потраже нову постојбину за свој друштвени и народни живот. Германска племена нагрнуше на западну римску империју, а српска на источнуИ кад се покрену та огромна маса, ништа јој на пут стати немогаше, јер ју је једна мисао покретала, а једна жеља водида. Та гороетасна маса освоји Илирик и у њему највеће градове Јадеру и Солин, па већ у VI ст. она се крену даље из јадранскога приморја, продре у Тракију, преклиди византијску царевину и остави своје насеобине чак у Пелопонезу. Мало доцније основа нову Србију бдизу Солуна. И у тој новој постојбини, која се ширида од Тракије и Содуна до врха јадрапскога приморја и од Бача, с леве стране Дунава, до Скадра на Бојани, посташе многобројне сриске и хрватске кнежине, жупаније и бановине. Кад на Солун удараху, они говораху: „не треба да остане'још овај један град читав, те да прима бегунце од Дунава, из Паноније . Дарданије, и других области и градова." Аварском пак Кахану, кога је молио Грчки цар Тиверије, да са западне стране нападне на Србе, они одговорише: „Ко је тај, који би нас на силу приморао да му се покоравамо ? Ми смо навикли туђе земље освајати, а не своје уступати другоме. Тако ће код нас тећи докден год устраје рата." II. На такој огромној просторији одпочеше Срби своју нову кућу кућити. Ту се они настанише и утврдише по племенима. Свако племе имаше свога кнеза, бана или жупана, али сва скупа сачињаваху један народ. Т. ј. она сва једним језиком говораху, сва једнаке обичаје имађаху (на пр. славе); сва су носида једнако одедо (на пр. доламе); исте богове поштоваху, од којих су се имена неких и до данас у народу очувада, као: Виде — бог рода и берићета; Давор — бог