Сион

235

бодан да изнесем нубдици на суђење мога тако дугог, премдајош не свршеног рада. Узрок овоме било је то , што је пре кратког времена пронађен, у кдиновидним натписима, дугачак списак асиријскнх енонома, т. ј. магистрата, усљед кога је од свију научеаака многопоштовани Р. Депсиус, — кога су као што вам је познато, прозвали патријаром хронодогичких изнадазака на истоку, — казао 1860 год., да је пронадазак овога списа потр'о хронодогију св. нисма и да ће бити сујетан сваки покушај да се она сдожи са св. ппсмом. Неки чувени научењаци, као доктор Оперт, Де-Сољси и неки други давади су своје одговоре против такога погдеда; ја сам се придружио к њима , но незнам , да ди ми је иснадо за руком да одбраним своје мишљење, ади нема никакве сумње, да се оно, што сам ја по овом предмету казао , доста јасно раздикује од свега онога, што је ма кад писано о хронодогији св. писма. Кад би наши противници посветили бар неколико часова на трудно изучавање ових циФара, они се не би тако одако одзивадн о хронодогији св. писма. У остадом ми не водимо овде спор о хронодогији, која се тиче Петра, и коју је противник наш сравњивао са хронологијом, коју је он извео из св. писма. Ми споримо о самом Факту живљења Петрова у Риму. Ја и опет велим, ако је Нетар пробавио у Риму ма и један час. Ми имамо право да сматрамо себе за победиоце. Што се тиче 25-годишњега живљења, о томе је наш противник добро приметио , да и међу самим католицима то неки појимају тако, а други друкчије. Сваки од њих има своју хронологију, почем се нз речи св. писма могу извести стотине разних побројавања. Нама је стало да докажемо, да је Петар био у Риму, и ако је он био у њему ма и један дан, онда ће бити лажно тврђење, да он никад није био у Риму. Пре него што закључимо наш говор, хоћемо да учинимо некодике приметбе на говор нашег противника по неким предметима. Пре свега-да проговоримо о умним способностима Папија. Истина је, да Папије није био човек јакога ума, но опет зато он је искрено и ватрено жедио да се унозна са радом апостола и ученика Христових. По сведочанству Евсевија, он је у тој цељи много странствовао и посветио је на тај рад велики део својега живота, па баш зато , што он није имао стварајући ум, мора се закључити, да је он оно, што је слушао , повторавао без икаких допуна са своје стране, а повторавајући туђе, он није могао измиш-