Сион

382

1. Што се мене тиче, ја из освједочења ирипадам к старокатоличкој обштиии и сматрам да је сваког члана те обштине дужност извршити узвишени , опредјељени му задатак, и то а., засвједочавати древну црквену истину и устајати против нових лажних учења о универзалној пуновласти и непогрјешљивости папе; а особито живи протест улагати нротив безаконе самовоље садашњег папе у проглашавању нових чланова вјере. б., други задатак старокатоличке обштине јест постепено успостављати цркву, која би слободна била од лажи и сујевјерија и која би најсличнија била старој још нераздјељеној цркви. в., трећим задатком, наносљедак , мора бити , служити иосредујућим чланом будућег великог ујединења разцјепаног христјанства и цркава. Почетак томе, премда још слаб, положен је прије неколико недјеља у Бону. Ја се уздам у успјешност тога рада , који има цјељ — успостављење мира. 2. Ја баш никаквв наде немам да Ке се ари будуЛем или ири једном од будуКих иаиа и најмање добра у главноме учинити; и у колико ја опажам, сви они који иознају стање римске курије и римског клира, једнако су у овом погледу без наде као и ја. У свој папској обштини, у Италији и ван ње, има још само једна једина покретајућа сила, на спрам које све остало: јепископат, кардинали, духовни редови, школе и т. д. пасивно се односе , а то је Језуитски ред. Он је душа свог римског црквеног бића. А тако ће то исто бити и при другом новом папи, јер је овај ред код њих безусловно необходан, а међутим не може постојати а да не влада, или да не тежи к владању. Прије, до 1773 године, могла је бити и била је у цркви нека противотежа, јер су и други редови били још крјепки и пуни животне снаге; сада други редови нису што друго до немоћне сјенке, или добровољни или насивни сателити свјетлеће језуитске звјезде; и римска курија, ако хоће куријом да остане, да сачува свој црквени монопол, своја новчана средства и т. д. мора се на језуите опирати, т. ј. мора њима и њиовим им-