Сион

447

и подвргоше се невјероватноме насиљу од својијех неиравославнијех сиахија и пдемића. По одзиву чувеног Фанатика* језујита Скарге , у своме свијету није било државе , у којој би се тако рђаво опходили с земледјелцима као у Пољској. „Владалац или краљевски старјешина не само отимље у бједнога „холоаа."^) све, што он зарађује, него га и убија кад год хоће и нико му не рекне за то хрђаве ријечи." Други иољски сиисатељ, Старовољски, карактеришући сувремено му друштво вели: „Од сенатора до посљедњег занатлије сви иоједају и нроиијају своје наслеђе... Нико неће да живи трудом, а сваки се стара да захвати туђе. Привреда убогијех подајника истребљава се господом, као гарпијама. Једна персона , у један дан ждере толико , колико зарађује множина беднијех у дужем времену. Све иђе у једну шупљиву ћесетину — трбух. Јадни сељаци принуђени су били да за свашта плаћају: за марву, за пијацу, за право да могу ловити рибу, млети жито и т. п. „У Турској, продужава Старовољски, никакав паша неможе посљедњем сељаку учинити то, што се чини по нашим паланкама и селима. Код нас ако има у чему слободе, то осем у томе што можеш чинити са сваким све, што ти надне на ум. Ма који азијатски деснот неће за сав свој живот сатарити толико људи, колико се сатаре за једну годину у слободној ЈРијечи Посаолитој." Жалосно стање православнијех сељака и прије млоге је нринуђавало да иду у козаке и да подижу оружје супрот својијех притјеснитеља,а после уније, кад их почеше тијеснити и за вјеру, они се још више стадоше бунити и изјављивати незадовољство својим положајем. Православна вјера учини се за народ одзивом слободе. Али што се више народ бунио, што је јенергичније бранио своју вјеру и народност , то је више узбуђивао супрот себе и Фанатичко правителство Ријечи Посполите, и све уобште католике. Први

Холоп — то је човек без икаквих човекових права — роб од главе до ногу.