Сион

571

велику тугу и жалост нашу види , да се на прсте могу у својој данашњој ербијицн избројати правп и ваљани свештеници. Сам их народ наш кварп, нокрај оеталих кварежа. Ми имамо стотинама прпмера, да смо иосле неколикогодишњег свештевовања видпли љ уде, кои нпгдаинпшта непишу. нечитају, где су иостали другила но што треба и т, д. А како и неће кад у свакој кућп, о славама, свечарпма п т. д. ваља попа три пута да екусп бар из три чаше пнћа , ако не да пх ноппје, среће радп , до:.,а ради и у дому жп већих. Е узмпте таквпх !00 домова, по 3 чашице трн стотпна чаша бог ме попа остаде бес мозга. Тако је на свадбама, крштењама, оиелима и т, д. С тога опет има случајева где сељаци иризиају своје иогрешке на пијана попу свакојако заклањају , чувају га у очн празнпка п на празнике да се до службе неоиије; јер пм пема ко ову да одслужи, на по овој самп га опију и т. д. 0 оцу Којн несумњамо по његову саставу да ће се на ово одати , ама има разних стварп , сплетака , ингрига, угурсузлука , ценабетлука и т. д. и онаквпх људп , који га могу на свашта навпти , особито од стране његових старпјих н тада би не само ова Србијпца, него п укупно српство изгубило једног од првих својих свештенпка и правпх спнова. Уздамо се у бога да иеће до тог довести нашег оца Еоју , коме све добро , као п сваком желпмо. Тешко нам је било разтати се с њиме; но једном је се ваљало а нре а после. У Ваљеву ми се прпдружи Г. Мплош Поповић ппсар судскп , који зпађаше гве ста)шне у срезу колубарском. Око 10 часова пођемо с њим и Г. Марићем ђаволастим и светским младпм човеком. Путовали смо суруџиски; јер алат Марићев бјаше од оних нравих босанских нарнпа. Ја н Г. Мплош. као и пандур срески , којп је дошао био у Ваљево за Марићем, касали смо непрестано и оцет га нпсмо моглн стпћп п ако су и у нас билп коњи крупнн , па крупнијп од алата, а п врло добри. Тако мезулски путујућп најпђемо нред Паунама па .једпог човека, који у крај пута хркаше као да каква воденвца стење, мучи се , ломимј нрскара пред што ће први пут да замеље. Марићев коњ издалека плашаше се тог спавача, а Марић викаше: 0 мори учитељ. о, мори учитељ ! Једва се овај трже , па впдпвши ћату. „А бе ката кукеш? Хоћу у Ваљево! одговорн ћата и ако иђаше пз овога: А ти море учптељ?" „Ја чекам мој друштво и ја хоћју у Ваљево." Учптељ свај бјаше нз Пауна, а родом веле да је прави Влах те га зато и дираше ћата. Мп пројездисмо крај вега, а он легао иа леђа па опет иоче да хрче. После у школн чусмо , да га друасина није видпла гди спава у крај пута; те је