Сион

687

храбри, обнадеждава и тјеши, онда нашто нам је сво материјално благо наше, на које беху упрли своје очи грамзиви Јаничари ? И доиста справедљиво је рекао г. Ранке, писац срп. историје: „Срби, изгубивши независност своје цркве, изгубили су сваку могућност за образовање њихово. 1 ) — Јер , као што смо насиомену./ш, српске цркве беху уједно и срп. школе у време тог турског ига, а сргг. пастири беху уједно и народни учитељи. Но пошто грчко-Фанариотско духовенство заузе главна та места, тада не беше више тога; јер они, у колико год могаху , забрањиваше свештеницима српским да уче и просвешћавају народ свој. — Вазда им беше начело држати народ у глупости. И према овоме ми не можемо назвати такво свештенство истинитим и верпим пастирима духовног стада, већ држимо, да им више доликује назив курјаци, који разгоне и плаше стадо. — Из хиљаду примера, да наведемо ради обистинења горњих навода само неколико: Митрополит Херцеговачки Ананије , ненавидећи монахе манастира Житомишлића због тога, што они чинодјејствују на словенском, а не на грчком језику, и што заштићавају своју једноплемену браћу — односно паству своју од проклетих изелица — Турака и Грка , па желећи им осветити се, он се обраћа тур. паши са оваком молбом: „Дајте ми неколико људи , који су у стању казнити са најгором смрћу монахе манастира Житомишлића," ! 2 )! Наравно монаси, кад су то чули брже боље потраже у бегству спасење , а то су учинили с тога, што су из опита знали, да им другог снасења нема. — Митрополит призренски СоФроније — Грк послао је једно својеручно писмо свештенику села Кориша , из којег очито се објашњава оно добро, у каквом су ноложају били Срби после укинућа српско-пећске патријаршије, иод грчким насиљем „владика" и због чега су од чести промењивали вјеру и турчили се: Ево вам то писманце.

Ј ) Ист. Срба — г. Ранке, 28.

2 ) Дал. Магаз. 1848 г. 178.