Скупљени граматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића. Књ. 1, [Св. 1]

50:

ПН а

Па он пусти својега дорина, Ударише кроз равно мезево, Покрај њега дијете Отјепане, Како кога копљем удараше, Преко себе њега претураше. Док су били у полу мезева, Три стотине глава осјекоше: Грлом виче Јакшићу Тодоре: „Немој, брате, дијете Стјепане ! »Богу вала и светом Јовану, „Кој је њима повезао руке !“ У то доба у Голеш планину, Стоји вранац на друму широку, И на њему дилбер Иконија,

Па је скида Тодор са вранчића, Те је меће на коња дорина, Свога вранца међу очи љуби, Па се њему на рамена баци,

Право оде своме Бијограду

И одведе дилбер Иконију, Право ј' води у Ружицу цркву,

Те се вјенча с њоме по закону;

Па написа књигу на кољену,

Те је шаље бијелу Будиму

На кољено госпођи краљици:

» 0] госпођа, Будимска краљице ! »Кад ти пођеш ћери у походе, „Ти не иди Звијездић-Ивану, „Већ ти хајде Јакшићу Тодору.“

38=

365

380

985

390