Скупљени граматички и полемички списи Вука Стеф. Караџића. Књ. 1, [Св. 1]

БАЗЕ

Но је Митру добра срећа била,

Од њега је јелен узбјегнуо,

На Шћепана брзо долазио, Шћепан му се на пут учинио, Но га јелен рогом доватпо, Грдну му је рану начинио, Виде му се црне утробице, Паде Шћепан насред друма пута; К њему брзо Митар доскочио, И пуштио крвцу од образах, Џа га бачи на плећи широке, Донесе га својему чардаку,

ЏЦа с овацах саломи чактаре, Брата бачи дору у рамена; Њега ћера, а најави овце,

А све рони сузе од образах, Докле дође на своје дворове. А изљезе Шћепанова љуба,

Да сусрете господара свога; Кад ђевера Митра угледала,

Од њега је главу занијела; Унесе га Митар у дворове,

Па набави од мора ећима, Свога брата од ранах извида. Кад се Шћепан на ноге дигнуо, Митру брату ријеч говорио: „Ходи, Митре, да се осветимо !“ Па увати вјереницу љубу, Извади јој обје очи црне,

Па јој даде тојагу у руке, Нека. проси, да се љебом рани.

је

90

100

105

110