Слике из сеоског живота. Св. 3
94 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ
Али кад Нера опази сузе Миличине, она се сва стресе и поче дрхтати.
— Је л ти зима, мајког — упита Милица. Идем да метнем које дрво у вуруну.
И истрча из собе.
А Пера ухватио мајку за руку, па само што не плаче.
— Нано, шта ти јег
=— Болесна сам — прошапута Нера и сузе је облише.
= Грозница»
Она климну главом, и загледа му се дубоко у очи, као да би хтела видети, да ли је та жалости туга од срца.
— Да зовнем стрина-Маријуг
— Не, не! Не треба! Немој ти ићи!
— Па да пошљем...
= Немој слати! — прекида га она... Није ништа, проћиће!
А ватра јој сева из очију.
— Нано, што ме гледаш тако!
Она га привуче себи, наслони главу на његово раме и бризну у плач. Он је осећао топлину њезиних суза и врелину њених образа.
— Теби је врло зло! Ја морам дозвати стринаМарију! — рече и хтеде отклопити њене руке.
Али га она притеже још боље уза се и зајеца.
— Зар би теби било жао
= Бог с тобом, нано! Шта говориш ти2!. Немој ми више никад тако рећи, ако знаш шта је Бог...
Ја не знам шта би од мене било, кад би се — не не дај Боже — што десило!.. Куд бих ја ондаг..
— Па ти си већ зрео човек — упаде му она опет у реч.
— Зрео човек, зрео човек! Ама није реч о томе! Остане дете, па живи! Није реч о кући него о мени! Ја не знам куд бих без тебе!.. Ја...
= Па ожењен си! — рече она, а осети како је њене рођене речи гуше.
— Ожењен јесам, али шта је то! Жена је жена,