Слике из сеоског живота. Св. 3
СВЕКРВА 99
не да-а-м! С Богом, с Богом ћу се тући, то-ли с њом!...
Па стаде ходати по собици стискајући песнице, да су нокти упадали у месо.
— М који ми је ђаво те сам се тако улежала и оленила! Зар се тако сместа предати чајној рђи! Нема то више! Не дам ја!... Натурила некакве чини, па заћорила оног лудака, па сад ја треба да седим скрштених руку и да гледам зло очима! Бре, ја сам ово имање обилазила ноћу као стражар, па ћу, зар, умети очувати и своје дете од једне пакоснице и отровнице!...
Па се на једанпут узе опремати, опасивати и чешљати. Око јој оживе и запали се неком чудноватом ватром, исправи се и погледа на прозор.
Милица је још разговарала с Миланом.
— Разговарај, разговарај, пресешће ти! — рече кроз зубе и изиде у кујну, приђе огњишту, спотаче угарке и седе.
Не потраја дуго, а Милица се врати. Како је смотри, потрча свом снагом њој и узвикну весело:
— А гле мајке! Устала
= Шта ћуг Додија!
— Јеси давно изишла»г
= Сад.
— А ја се задржала с брацом на капији. Звах га у кућу, али, вели, има неког посла у мали, па ће се отуда увратити.
Нера се осмехну.
— А што је долазио — упита.
— Тражио њега да иду у лов. Вели попрашио снег, па би вредело отићи мало до шуме.
— Па шта си му казала»
— Шта сам му знала казати, него нека се уврати после. |
„Још га позива!“ помисли Нера. — „Лепо, лепо снашо !“
— Е, баш ми је мило, мајко, што си се придигла! Не знаш како ми је! Била сам убијена!
— Е» — упита Нера и погледа јој право у очи.
(55