Слике из сеоског живота. Св. 3

136 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

тебе! И кад дигнем руку на те, и кад те ударим, онда ми је као да забодем нож у своје срце, јер не знам шта чиним, јер се избезумим!... Да је теби онда штогод било, ја те не бих преживео!

Она је слушала тај бурни излив, као хуку планинског потока, што с висине пада, па, иако јој је страх улевао, ипак јој беше нешто лако око срца.

ХМ]

Милица већ беше „на том добу“. Перу су мравци подилазили. (Он се бојао грома изненада. Мада је добро пазио, мада је отварао десеторе очи и мотрио куд хода и шта ради Милица, и ма да је потпуно био уверен у њену верност, опет његовом љубоморном срцу није много требало: један сумњив поглед, једна поспрдна речца и — онда је све свршено. Он је страховао, да ма с које стране не падне тај поглед или та речца.

Међутим, што се више ближио дан, Нера беше све нестрпљивија. ЕЊој се чинило да га неће ни дочекати. (Сасвим се променила. Чинило јој се, да више не воли ни Перу толико као ово што очекује да се на свет јави...

Ради какав посао, ради, па тек баци све, уђе у своју собицу, седне на креветац и онда се занесе као кад у воду заплива. Затим скаче, журно отвара своје сандуке у којима беху велике трубе платна и онда седне те реже пелене... Највећи би јој душманин био, ко би је тад узнемирио...

На послетку дође и тај дан, први по Великој Госпођи. Мучила се весела Милица као грешан с душом, али муке не беху узалуд: она роди мушкарчића. Дете повелико, косица му већ покрила лобању...

Нера не даде Пери у кућу. Дотури му с врата једну тикву и посла га попу по знамење.

Пера је ишао као суманут. У свакој другој прилици он би побегао, а сад ни сам не знађаше шта му је. Ишао је а срце му је лупало. Нешто му је шаптало: „Па, ето, имаш сина! Ти имаш сина!“...