Слике из сеоског живота. Св. 3

150 Јанко веселиновић

још у детињству, бујна машта детиња стварала му је појам о тој лелоти после прича старе баке.

Протре очи, па се опет загледа... Он не виде откуд та лепа светлост долази, али му се причињавало, дато сјаје драги каменови, што се у песми певају...

Забезекнут, упрепашћен, он није знао за се ништа; саме су га ноге носиле, управо, он није ишао него летео; чинило му се да има крила и да лети по ономе ходнику... |

На једанпут се нађе на једној пољани... А та пољана беше тако мила, тако лепа! Он није могао ни помислити да пољана може бити тако лепа!.. Најмилије зеленило, најлепша питомина!.. По густој трави играју се мали јагањци; на зеленим гранама певају шарене тичице; и њему се учини да он разуме те песмице, као да их његова душа пева... Мали поточић кривуда између зеленог, дрвећа; лаки таласићи јуре преко оног шареног камена и утркују се са златоперим рибицама...

И обузе га нека милина, топла, заносна... Није осећао зиме ни врућине; срце му је груди испунило те се миље по крви разлева: (Осећаји његови више нису били земаљски. То је само небески благослов, који Бог даје да окуша дете у наручју своје мајке, и младић у загрљају своје драгане...

И приђе му једно јагњешце, па му стаде лизати руку. Он трже руку себи, а јагњешце му проговори:

— Чекај, да олижем ту моју крв, што ти је на рукама. ј

(Он се прену, кад јагње проговори, и подузе га нека језа.

— Откуд твоја крвг — рече уплашен и погледа ЈУ Јо Е

А рука, доиста, беше крвава!

=— Па ти си ме, болан, закло! — рече јагње умиљато...

И поче лизати опет. Он се уплаши... Приђе му друго јагње; и оно га поче лизати... Једно по једно дође цело стадо,.. Он је гледао