Слике из сеоског живота. Св. 3

ВЕЧНОСТ 158

ној браћи нашој... Кажи им, како је овде благовање, реци им, да душе не греше, да не узимају туђе животе, да се пазе и милују. Само љубав је нада свим! Она је равна Господу и сину његовом! Шира је од небеског покрова, дубља од бездана, јача од највеће силе! То је највећа сила на свету. Она везује дете и мајку, везује листак с листом, травку с травком, човека с човеком... Њена моћ — моћ је божја, она је чедо божје!... Упамти то, побратиме!..

У тај пар Илија се сети онога што је заборавио, па викну:

— Побратиме!... Реци ми ко те убиг..

Тек он то изрече, а потавне лице Бранково... Са средине свода пође кап крви, румена и сјајна као рубин, па се лагано сниза низа свод и паде на жижак у кандилу... Жижак цвркну тако тужно, као да се зајаука, и утули се... |

Наста густа помрчина... И кроз њу, као из неког амбиза, загрме тупо глас Бранков:

— Што пролисте невину крв!... Што пролисте ако Бога знате!.. Тешко мени!.. Бежи побратимеј!...

И дуну неки страшан олуј... Илија чу како се руше двори његовог побратима... Очекивао је у страху свој суђени сат... док ти га нешто зграби и понесе...

(Он склопи трепавице...

МИ

Лежао је у некој шуми под једним великим брестом... Ветар се играо са његовом разбарушеном косом... Мале челице зује око њега... Сунце је благо сјало; а завело лишће шуштало је као да тужи за данима своје свежине и свога зеленила... По свему се видело и осећало да су то последњи дани ране јесени.

Он диже главу и погледа око себе. Прво, што виде, била је једна оструга пред њим, већ презрела и опала... Он погледа даље. Шума и само шума...

„Где ли сам јаг“ — мислио је он. Напреже мисао да се сети. И сети се свега,,,