Слике из сеоског живота. Св. 3

156 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

Видећи како се вију димови из уста домаћинових не може се уздржати да не запита:

=— Шта радиш тог

= Пушим.

= Пушишг2

= Пушим.

= А штав

= Дуван.

= Шта велиш»2

= Дуван. Зар не знаш шта је дуванг

= Не знам — рече Илија.

Домаћин му стаде објашњавати, колико је умео, шта је дуван.

— Ја без 'леба могу, а без дувана не могу!... То је друг, прави друг!

Илија се чудио.

= Ево да видиш!

И пружи му лулу... Илија повуче један дим, па се загрцну и закашља... Облише га сузе... Није то ништа!... И мене је први пут загрцн о... — вели домаћин. — Пуши!...

Илија одману рукама...

УШ

С дана на дан све се више Илија чудио... Његов га имењак одведе у село. Он виде оне куће, лепе, смишљене, окречене... Тако шта он не

памти да је видео... Онда је видео како људи ору... влаче... копају... Запрепастио се кад је видео ветрењачу... Та то су за њега све чуда божја!... Он је застајкивао пред сваком стварчицом

и каменио се. И људи се њему чудише, — Ама, каки си ти човек да ништа не знаш... Он је само слегао раменима. Купили су се око њега као на какво чудо. Смејали се његовом разговору. — Налик на оно што попа у цркви чита говорили су сељаци.