Слике из сеоског живота. Св. 3

158 ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ

— Побратиме! Ако Бога знаш, где сиг... Откако се растасмо, мене стотину чуда снађе... Ја не могу себи доћи од свега што сам видео и чуо!.... Казуј, побратиме, ако за Бога знаш, где су моји»... Где је мој отац, па нана, па жена»... Ја умре од жеље да и' видим.

Побратим му само ману руком:

— Узалуд, побратиме!.. Узалуд мене питаш, јер ја ти казати не умем!.. Него ћу ти рећи ко ће ти казати!.. Иди од села до села, од вароши до вароши, па где нађеш Мирка Селаковића, — он ће ти казати!.. А то, побратиме, што си 'тео учинити — није лепо. Ја сам мислио да ти више срца имаш!.. А после, то је грех, велики грех... Ако то учиниш, никад нас више нећеш видети: ни мене ни твоје!.. Ти си човек!.. Ти мораш све поднети, што ти је усуд усудио!..

И, к'о приђе му побратим и такну га руком... А та рука беше ледена као гуја... Он се трже...

Сунце се смирило. Месец одскочио с два копља... Он се прекрсти, па пође тражити Мирка Селаковића...

1Х

Био је летњи дан. Лишће се опустило од врућине. Звезда припекла — мозак да проври... Ни тица јава не пушта од тешка зора, само се стока сеоска скупила око бунара у шуми. А у коритима ни капи воде!,.

Један путник жедан и уморан приђе бунару, па кад виде стоку окупљену, њему се сажали, те узе левати воду у корита... И кад стоку напоји, онда се уми и напи сам... Затим се спусти на зелену траву крај бунара, па заспа као заклан...

И спавао би Бог зна докле, да на бунар не дође једна девојчица, те га пробуди шкрипом ђерма.

Он отвори очи.

— Опрости! — рече девојчица. — ја сам те разбудила. Не ваља се да те сунце зађе!..

— А одакле си ти, девојког