Слике из сеоског живота. Св. 3

ПРЕСЛАВА 21

лели кишу, а јако: да се склонимо! Побегосмо лепо сви у авлију Паје Курјачића. Повезасмо коње: ко за шљиву, ко за плот, поскидасмо шаренице, што су биле на седлима, да не кисну, па — у кућу.

— Помоз' Бог, домаћине!

— Бог Вам помогао — вели Паја.

— Надаш ли се гостимаг

— Добрим увек! Седите!

Поседасмо,

Ја, Бого вољени, кад ти се спусти киша, па пљешти по крову. Пајина жена изнесе послужење.

— Што ће то, снајог — велимо ми, а опет узимамо.

— Бога ми се добро склонисмо; а шта ли је са децом — рече поп.

— Склонили су се они, не бригај ти, — вели Милован.

Наједаред поче лупати по крову. Нама стадоше очи као батал сат. Само промумласмо: — Лед!

— Уби која шишталица, — оде облак Цером!

— Хвала је Богу! — рекосмо сви.

— Бога ми ће потући тамо све! — рече Милован. — Море, кад само нас није! — рекосмо ми.

Пописмо каву. Поп и уча граде цигаре и пуше. . Извадим и ја лулу, нарежем дувана и замаглим. Седесмо, Бога ми, доста.

— Види — де, Степане, шта раде коњи, рече попа.

Изађем ја: коњи стоје сви; по авлији читаве баре; са лишћа падају капље; киша сипи, а отуд, од Дрине, прогала: — хоће да се изведри. Вратим се у кућу.

— Како јег

— Добро је: можемо ићи.

Поустајаше сви. Пајина жена служи вином.

— Збогом и хвала!

— Богу хвала!...

За'ладило мало, па коњи поигравају под нама;