Службени лист Српске књижевне задруге

УП

читао, много више издвојио од народне средине него Његош. Љубиша се старао да облик кратке и шаљиве народне приповетке развије до уметничке висине, и он је, задржавајући грађу, тон и речи народнога поведања, створио у својим „Причањима“ једно, обликом, замишљу, градивом појединих делова, од најоригиналнијих и најличнијих састава у целој српској књижевности.

Десет година пошто су у „Српској зори“ почела излазити прва „Причања ЛДојчевића“ почела је у „Стражилову“ излазити прва из свеске приповедака Илије Вукићевића, која је у овом колу изашла. Вукићевић је од тада стао уз Јанка Веселиновића као један од главних радника на модерној приповеци коју је засновао Лаза Лазаревић после Љубишине емрти. Његове су приповетке брзо освојиле читаоце неком свежином и љубавношћу. Вукићевић већ спада у савремену књижевност. На жалост, смрт је учинила да се он убраја у оне српске књижевнике о којима се говори као о нечем што је било. дато је једна свеска Х. кола одређена данашњим још живим књижевним радницима, и она је донела збирку Паје Марковића Адамова „На селу и прблу“. Аламов је своје прве приче написао и штампао још пре појаве Лаве Лазаревића у српској књижевности, па је упоредо с Лавом и после Лазе продужио, у главном, истим приповедачким правцем и стално заузимао једно од најугледнијих места међу српским приповедачима две последње десетине ХТХ. века.

Сем „Лажнога цара“, који се могао набавити у издању ораће Јовановића у Панчеву, свих ових пет књига беху до сад читаоцима неприступне. Може се слободно рећи да је од млађих читалаца ретко ко прочитао нпр. из Дојчевићевих Причања ишта више од онога што је штадшано по школским читанкама. То исто, од прилике, вреди и за Вукићевићеве и Марковићеве приповетке и за Вујићев путопис, па се може рећи да је овим колом учињена знатна услуга данашњим читаоцима и у опште ширем познавању наше књижевности.