Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

14

дажбине: царски порез на земљу, на личност и главницу од сваког ожењеног лица, затим су плаћали на ситну стоку, башту, воденицу, казаницу, женидбу, мртвину и т. д. Ако је спахилук дат некоме под закуп или на уживање поред свега поменутог плаћао се и десетак од свих производа. Приватни спахилуци заменили су феуде српске средњевековне властеле. Спахилук се састојао из неколико села и њега је султан давао не као сопственост, већ на привремено уживање махом Турцима који су му учинили услуге у рату. Срби су на овим спахилуцима плаћали царски порез на земљу и личност, тако да је царски порез на земљу припадао лично султану, док је порез на личност задржавао везир пашалука за издржавање турске управе и војске. Уживалац спахилука —■ спахија наплаћивао је за себе главницу и десетак. Приватна турска имања припадала су Турцима који су их купили или са уредном тапијом добили на поклон. ГБихови сопственици, било Турци било потурчењаци, нису плаћали порез на земљу и личност, већ само десетак и главницу, који су употребљавани за издржавање турског гарнизона у пашалуку. Овом новом поделом земљишта Kašo својине Турци су не само до у корен истребили стару српску властелу, већ су и административно расцепкали српску земљу, те тиме онемогућили сваки покрет, како национални тако и економски. Ратнички васпитани, они нису били способни да продуже сретан привредни напредак српских земаља, шта више, нису били способни ни да га сачувају. Напредно средњевековно српско рударство под њима је убрзо сасвим обамрло, већ постојећи путеви, и поред кулука, брзо су се искварили, земљорадње је скоро нестало, сточарство је опало, личност ма ког Србина ничим није била правно осигурана. Због тога је народ пао у страховиту беду. Разумљиво је да је услед овога и трговина страховито опала. Под Турцима она је најпре променила правац кретања. До Турака она је старим римским друмовима била упућена на Приморје, сад су је у том правцу одржавали само Дубровчани без конкуренције наших примораца и Млечића и других Италијана. Турско надирање у Средњу Европу и дотле већ индустријски ојачана Средња Европа имали су последица. Трговина је напустила Јадранско Море па се окренула Северу, због чега је Моравска Долина почела добијати трговачки значај. Трговину са Јадранским Морем обављали су и даље Дубровчани. Они су у трговинске односе с Турцима ступили за владе Бајазита I (1389 —1402), који им је дозволио да могу слободно трговати по Турској. Кад су пале српске државе дубровачка трговина је силно коракнула, јер су турским освајањима отпале границе и царинарнице суседних ма-

лих држава. Дубровчани су Сада у сусетству имали велико Турско царство, у коме су у XV и XVI столећу добили скоро исте повластице које су им раније за трговину по српским земљама дали српски владари. У ХУГ столећу они су имали свој конзулат у Бања Луци и било их је доста у Новом Пазару, Скопљу, Београду, Смедереву, Прокупљу, Нишу и Сарајеву. Због њихове колоније Нови Пазар је у XVII столећу био знатна трговачка варош. Дубровачка колонија у Новом Пазару грозно је настрадала кад су Срби као предходница аустријске војске 1689 упали у Нови Пазар и опљачкали га. Своју колонију имали су Дубровчани и у Скопљу. У XVI столећу они су око Скопља закупили многа земљишта и на њима подигли винограде које су им обрађивали робови купљени од Турака. И у Београду их је било много у XVI столећу. Неки су их путописци називали Далматинцима и Латинима. Кроз XVI и XVII столеће најлепши дућани у Београду били су својина Дубровчана. Дубровачки трговци трговали су чохом, коју су у Београд увозили, кожама, вуном и воском, што су извозили у Италију. Њихов траг губи се из Београда тек у првим деценијама XIX столећа. Коста Костић претпоставља да је „босански трговац из Дубровника' 1 кога помиње Пирх у Путовању по Србији можда задњи члан некадашње многољудне дубровачке колоније у Београду. Још пре пада Смедерева Дубровчана трговаца било је доста у Смедереву. По паду Смедерева њихов се број у вароши смањио, али их је ипак и доцније било доста, Било их је доста и у Прокупљу. Путописац Hayes 1626 каже: „Сва трговина овог места (Прокупља) је у рукама Дубровчана; они ту купују коже, вуну и восак и носе у Италију". Много их је мање било у Нишу, а ни Сарајево није било без њих. Евлија Челебија каже да они у Сарајеву доносе на коњима „безбројну различиту и скупоцену робу“. Шестог априла 1667 Дубровник је страховито настрадао од земљотреса. Ни једна му кућа није остала читава, многи су му становници изгинули под рушевинама. Проналазак Америке, због чега се трговина постепено пресељавала са Средоземног Мора на Атлантски Океан, и овај земљотрес, били су главни узроци опадању дубровачке трговине у опште. Сем тога у српским земљама временом су се уз Дубровчане стварали и домаћи трговци: Грци, Јевреји, Цинцари, Срби и Јермени. Конкуренцијом домаћих трговаца и тиме што је трговина у корист Средње Европе све више напуштала Јадранско Приморје, Дубровчани су потискивани из српских земаља, те им се временом по нашим градовима губи траг. Они животаре у Дубровнику јер су само приморски крајеви били упућенп на Јадранско Море, док су Босна и Србија од њега били