Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

16

(јђуфета), слуга, момак, мајсторија, посао, сведоџбено писмо, савет, глоба, скупштина, печат итд. У средњевековним српским земљама трговало се млетачким, византиским, бугарским, маварским и нарочито српским новцем. По пропасти Срби_’е (1459) шири се по земљи турски сребрн новац акче, који хришћани називају аспром. Овај новац није имао никакве слике већ на арапском језику исписано име султана и име ковница. Сем њега било је и бакарних мангира. Мухамед II (1451-1481) почео је ковати и златан новац алтин коме су хришћани дали име цекин. На српском земљишту почео је још од 1439 год. да у Новом Брду кује сребрн турски новац Мурат II (1401 —1451), а Мухамед II ковао је од ново-брдског сребра новац у Скопљу. Наследник му Бајазит II (1481 —1512) ковао је новац у Кратову, а Сулејман II (1520 —1566) у Мајдану Кучајни и у Београду. Ови су новци циркулисали по српској земљи за време аустријске владавине и дубоко до у XIX столеће. Модерно банкарство је било апсолутно непознато. За све време турске владавине српски елеменат је по варошима био потиснут Дубровчанима, Турцима, Грцима, Цинцарима, Еврејима, Јерменима итд. Због зулума српско се становништво повукло у планине, За трговину служили су и даље средњевековни путеви, само су неки изменили правац, неки су нови подигнути према новој ориентацији власти и трговине. Најважнији је био Цариградски друм, стари римски Via militanis. Он је био главни трговачки и војнички пут са истока на северозапад. Од Београда он је ишао на Гроцку, Смедерево, Коларе, Паланку, Баточину, Јагодину, Параћин, Ћуприју, Алексинац, Ниш, Пирот, Софију, Цариград. Трговинска живост на путевима за Јадранско Море замрла је. Турци су на путевима подизали каравансераје, а по градовима куршумли ханове, намењене трговцима. Трговци су у њима плаћали врло мало или ништа за једно утврђено време, јер су куршумли ханови били подигнути као добротворне установе. На местима угроженим од хајдука Турци су подизали паланке, ограђене јаким плотовима. У паланкама су биваковале турске страже. Путеви су оправљани кулуком, сигурност је на њима у почетку била врло добра. Кад је Турска почела да слаби путеви су почели да се нагло кваре и били су много угрожени од хајдука. Пред Карађорђев устанак они су већ сасвим опустили и зарасли у шуме.

111 ДОБА АУСТРИЈСКЕ ОКУПАЦИјЕ (1717—1739) Рат између Турске и Аустрије завршио се 1718 год. Пожаревачким миром. Аустрија је тада од Турске добила Банат и један део Србије и Влашке. По-

сед над Србијом имала је све до Београдског мира 1739 год. када су Сава и Дунав постали коначна граница између Аустрије и Турске. Аустријскотурски рат од 1716—1718 оставио је у Србији праву пустош. Да би спречили продирање Аустријанаца Моравском Долином, Турци су у повлачењу иза себе све варварски уништили. Становништво је било очајно проређено. Аустрија се одмах решила да немачким колонистима насели Србију, нарочито око Београда, дајући им врло велике повластице. Највише досељеника било је из рајнских земаља. Тако је 28 немачких породица населило расељену Остружницу. Ну и поред обећаних повластица много Немаца није било у Србији. Немаца и колониста ван Београда било је и у овим местима: Смедереву, Јагодини, Руднику, Гроцкој и у селима око Београда, дуж Саве и Дунава. Око Београда била су немачка села: Авала, Сланце, Остербах (Остружница), Карлстал и Миријево. Ови су Немци имали не само да увећају упропашћену популацију Србије, већ да узму и њен културни и привредни напредак у своје руке. Због тога је Аустрија поклањала највећу пажњу Београду. Немци су били привилегисани, а Срби толерирана нација. Немачко насеље у Београду било је на Дунаву, српско на Сави. Немачка варош имала је по попису од 1729 год. 1258 кућа (са војничким) и 35 немачких воденица. Немци су иначе били све немачка сиротиња, свега их је три до четири било богатијих, те стога нису ни могли преузети трговину од Срба иако им је власт ишла на руку. Београдски Срби преузели су трговину од Турака који су се повукли иза окупационе границе. Они су одмах прегли да оснују свој еснаф те су и тиме сачували трговину у својим рукама. За извоз и увоз добивани су пасоши и међ лицима која су тада тражила пасоше најчешће су помињу Срби из Београда и Будима (Михајло Стојановић, Крстић, Лазаревић и други). Уз Србе су се као трговци истакли и Евреји, „турски“ (шпански), који су се у Србији затекли при окупацији, и немачки. Њих је било у Београду, Палежу и Гроцкој и плаћали су и порез на толеранцију. Неки од њих били су чувени трговци: Браћа Кепиш, Исак Мозес, Јакоб Френкл, Хиршл Арон и други. Браћа Кепиш имали су пивару, а доцније су били аустријски војни лиферанти. Срби трговци највише су добављали робу из Турске плаћајући најпре B°/ 0 , па потом 6°/ 0 царине од вредности. У доба аустријске окупације најразвијенија грана привреде било је пчеларство. Према статистици од 1721 год. Србија је имала 48.243 кошнице, колики је отприлике био и број становника. Пчеларство је напредовало до 1725, а отада је почело опадати зато што је једна компанија имала монопол Куповине меда и воска, па им је сама од-