Споменица Београдске трговачке омладине 1880-1930

X ДОБА НАМЕСНИШТВА (1868—1871) Примитивна привреда, патриархалан живот и недовољност саобраћаја ометали су и за време намесништва бржи економски развитак земље. Ну и поред тога, осећало се нешто што је личило на привредни полет, нарочито у Београду. По исељавању Турака Београд је почео брзо губити изглед источњачке вароши. Свуда су се почеле рушити турске старе куће, исправљати старе и просецати нове улице. Да би покрила трошкове око регулисања вароши држава је продавала турска имања, те се о куповини и продаји плацева и зидања говорило на све стране, што је давало утисак привредног полета. У ово доба код нас наступа нека врста маније за удруживањем, нарочито у Београду. Најчешћа су удружења произвођача и потрошача. Тада се стварају дружине столарско браварска, хлебарска, кројачка, обућарска итд. Основана је чак и једна потрошачка дружина под непосредном управом творца социалистичких идеја код нас, Светозара Марковића. Олако основане, ове су дружине брзо и пропадале, јер нису имале организаторске способности и довољно класне солидарности. Није успео ни покушај са приватном иницијативом да се трговини да модеран кредит. Тада је основана Прва српска банка (б јуна 1869) са капиталом од 200.000 дуката. Поред домаћих капиталиста половину капитала уписало је једно страно друштво Франко-угарска банка из Пеште. Ова банка није била новчанична, већ депозитна и есконтна, зато, иако једина, није била одушевљено примљена од наше публике. У самом почетку свога рада ова се банка упустила у многе и разноврсне послове имитујући Credit mobilier у Француској. Са половином страног капитала, она је почела спекулисати са босанским шумама и изграђивати пругу Карловац —Река. Претрпевши слом на берзанским спекулацијама у Бечу и Пешти и велике губитке на грађењу једног дела железничке пруге Инђија Митровица, ова је банка брзо ликвидирала. Боље се прошло са установом Окружних штедионица. Сељак је био зеленашки презадужен, а Управа фондова није му могла помоћи, јер су се њоме највише користили Београђани. 21 октобра 1871 год. намесничка влада основала је Окружне штедионице давши им на руковање новце општинске, црквене, манастирске итд. Окружне штедионице могле су примати и новац на штедњу, никад испод 10 гроша чаршиских, ни преко 120.000 гроша, а давале су 5% својим повериоцима и узимале 7% дужницима. Зајмови су били краткорочни —■ од шест месеци до три године, а давани су само

становницима оних округа који су имали штедионице (таквих је округа било свега 5 од 17). За њих није требало имати непокретног имања, давани су и на основу општинског јемства. Како се могло узајмити најмање 5, а највише 500 дуката и како штедионице нису располагале великим сумама, приватни зајмодавци су из њих просто разграбили новце, те је сељак опет остао без кредита. Рђаво искуство са Првом српском банком и Окружним штедионицама није могло искоренити појаву нових приватних новчаних завода. Тако је 1870 основан први и једини приватан завод Београдски кредитни завод. Идуће године (1871) основане су Ваљевска штедионица и Смедеревска кредитна банка. Ови су заводи у прво време били сасвим слободни. Нити је постојао закон о акционарским друштвима, нити је над њима владин надзор био уређен, нити су акционари били заштићени неким правима противу несавесне управе. Под намесништвом је 15 октобра 1870 донет и Закон о сеоским дућанима, по коме су се дућани могли отварати само у оним местима где то реши општински збор. Да се овим отварањем неби оштетили интереси варошких трговаца, закон је наређивао да се сеоски дућани смеју отварати само по селима удаљеним 4 часа хода од вароши. После овога отпочело је нагло отварање сеоских дућана. Намесништво је основало и Земљоделскошумарску школу (19 октобра 1870), коју Србија, иако земљорадничка земља, није имала. Приватном иницијативом створено је 1869 и Д р уштво за пољску привреду, које је издавало пољопривредни лист Т е ж а к. Нешто заслуга има намесништво и за поштански саобраћај. Оно је у поштански саобраћај увело дилижанс, наше најбрже саобраћајно средство пре железница. Дилижанс је уведен 1870, најпре на главној линији Београд —Алексинац четири пута недељно и Београд —Шабац једанпут недељно. У погледу индустрије доба намесништва нема нарочитог полета и поред тога што се говорило да ће Србија без индустрије остати вечито сиромашна земља. Живећи још увек врло патриархалним животом, ми смо били врло слаби купци индустријских артикала, а поред тога домаће тржиште за индустријске артикле било је и очашо мало. Према попису од 1866 наше се становништво оавило: пољском привредом 90,08% занатима 5,32% трговином 1,54% свим осталим 3,06% Па ипак је нешто од индустрије још тада поникло. Осниване су фабрике шпиритуса, ћебадп и сукна.