Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

10

гласђ по кому су 10 шћвали.“ — „Пбвачи су срећни били изабрати гласђ шћеме благовђино чуветвителанђ и талиноски, и изсаставлати и подпунити све гласове удесно им тако, да чувши 1и запљвати и шбвати, морао си мислити, да си у вреди ташански театра.“ — „Банда је тако: удесно одсвирала последнђ две врсте свакогђ стиха, да се о нБбом рећи може, да ни за нанискуснијом европеискомљ бандомљ не изостае.“ ПИ

- Шлезингеру су помагали у певању Вукашин Радишић проф., Атанасије Тодоровић и Испдор Отојановић уз гитар. Вујић је оскудно живео о трошку живописца Димитрија Аврамовића и умроје у Београду 1847 године. Његов рад у овом правцу трајао је до 1846 године.

Међутим наступише у Орбији бурне прилике. Противници Кнеза Милоша почеше радити свим сп- лама да творца ове напаћене земље прогнају, што тим 1589 године и испаде за руком. Разуме се да су у оваковим приликама песма и глума морале умукнути. Тек 1841. године за владе Кнеза Михајла, отпочиње се поново појављивати глума пи песма под управом „Атанасија Шиколића. Песме за његову драму „Марко п Арапин“ саставио је капелник Јосиф Шлезингер. Кнез Михајло својом дарежљивошћу подстицао је ове уметнике на рад, п нема сумње да би се у том правцу било напредовало, да није Вучићу и друговима испало за руком да принуде Кнеза, да напусти Орбију. Те тако Талија се опет ућута да, се појави наново 1847 године.

да време од 1884. па до 1847. развијала се код Срба у Угарској љубав ка црквеном хармоничном певању. У Темишвару, Пешти, Араду п Новом Саду невало се у мешовитом збору са дечјим гласовима. Композиције беху неког Хајма у Темишвару и Јовановића у Сегедину. Госп. Отева Тодоровић прича, да је у Сегедину певао као ђачић од 10 година сопран, под управом Јовановића. Доцније (1844) у Темишвару п Новом Саду јавља се и чувени басиста, Александар Морфидес, учитељ певања и музике, као