Споменица Београдског певачког друштва : приликом прославе педесетогодишњице 25. маја 1903. год.

17

„У то време беху се скупили у Бечу 300 изврених уметника у певању из целе Аустрије, Немачке, Швајцарске и северне Италије, да певају неку компоновану, али дотле због својих тешкоћа непевану грандиозну мису (католичку службу Божју), названу ако се не варам Стон Меззе. Олужба би отпевана у Августинској Цркви. Суд стручних људи гласио је: врло учена музика, али не побуђује људе на побожност.

Ти стручни певачи, ходајући по Бечу, опазе и плакате српског духовног концерта, те многи од њих дођу на њ. Станковић, пред почетак концерта, даде глас на клавиру, али кад виде у партеру те стручне певаче и старе строге музичне критичаре, он од страха испусти штапић за давање такта; али после интонова наново. Ту је Корнелије однео сјајну победу и својој идеји и православноме српсвоме појању, које учени музични свет до тада не познаваше. Суд стручних људи беше, да је то много простија, али права побожна музика. — Станковић је после концерта признао, да се поплашио беше, не толико за себе, колико ради ствари.

Између критичара, који пратише тај концерат, рекао је Зафир: „Само у таким мелодијама може дисати прави религиозни живот.“ А тадашњи најжешћи музични критичар, Цернер, овако се изражавао: „Г. Станковић изнесе нам читав низ превених мелодија српскога народнога појања, приређен за мешовит кор. Што се тиче црквенске стране, ми не можемо судити, колико се ове мелодије разликују од оних, које су уведене у руској цркви и које су одавно стављене у музичну форму (арт ниоанве И ритмоване). Ваља нам узети, да су ове мелодије својина и особина српекога народа и даих досад није нико ни бележио ни доводио у армонију. Г. Станковић, који се тога посла прихватио, свршио га је доиста с уметношћу, која заслужује свако признање. Чувао се упуштања у далеке пределе армонијске, узевши најпростији корак у напредак, како ће народ,

Споменица Београдског Певач. Друштва а