Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

XVIII

Недовољно духовно спремна за велику борбу народног ослобођења, Србија за њу нијебнла спре.мна ни дипломатски, ни војнички. Дуго чеканн „извесни час“ није био срећно изабран. Србија и Црна Гора ушле су у тај рат без иједног стварног пријатеља. Тешку борбу са још увек крепком турском царевином имале су да приме оне саме, без помоћи иједне друге балканске државе или народа. Грчка, по обичају, није нспунила своје обавезе; а Бугари су чекали, да до слободе дођу жртвама других. Меродавна руска дипломатија, ма колико да је бнла са широкнм словенским осећањнма, носила је у глави већ тада извесне концепције Светостефанског Уговора, које су биле тако далеко од српских нада и српских интереса. На другој страни видело се јаско, да Аустроугарска Монархнја, изгурана из Италнје и Немачке, тражи пут за своју експанзију у другом правцу. Тај правац, диктОван интересима и Аустрије и Немачке, био је изабран преко нас, на Балкан, односно на Сол}ш. Седамдесетих година то је питање била општа. тема аустроугарских дворских и војних кругова. Најспособнији аустроугарски људи, као београдски посланик а доцнији министар В. Калај, долазе у саму и испитују расположење; од 1871. нови аустроугарски министар спољашњих послова, гроф Андраши, не престаје мислити о Боснн и Херцеговини. Једно време бечка дипломатија носила се мншљу, да Босну дели са Србијом; али откако је осетила, да има Немачку уза се, а да Русија не може без аустриске неутралности ни помислити на евентуалне војничке акције против Турака, та дипломатија бива одлучнија и тражи све. Руска влада, преговарајући са Аустрнјом о рату против Турака, пристала је, најпосле, не само да жртвује Босну и Херцеговину дунавској монархији, него чак да н саму Србију, до Тимока н Вардара, призна донекле као бечку интересну сферу (15. јануара и 18. марта 1877.), Свесна своје снаге, Аустрија је усред. борби, 7. јфла 1876., ставила јасно до знања свима заннтересованим чиниоцима у Босни и око ње; „Ми не можемо допустити да се Босна при-