Споменица о херцеговачком устанку 1875. године

169

„Све је поље тама притиснула, „Ма се један прамен отиснуо 85 „И полеће Лугом Невесињем, „Па долеће у Касабу града, „Нешће панут’ ни на чију кулу, „До на кулу аге Пекушића; „Сву је кулу тама прнтиснула, 90 „А из куле кука кукавида. „Од тога се јесам препанула „И у стра’у на ноге скочила. „Добра није, нити му се надај!“ Бег Љубовић љуби говорио: 95 „А не бој се, бјелогрла кадо ! „Сан је клапња, а Бог је истина. „0’ сна твога ништа бити неће.“ Па скочио на ноге лагане И ето га у шикли-одају, 100 Па обуче руво и оружје; Наопако ћурак пригрнуо И оштрицу сабљу припасао, * Па га ето Суљку Башагићу И Турчина 'азурана нађе, 105 Сједијаше и кафу пијаше. Са њим бјеше Дукичић Никола Из Лукавца села маленога Невесињски коџобаша стари. Љубовић им селам натурио, 110 Онн су му селам прихватили И широко мјесто начинили. Млађи бише, стиму учињеше: Тутумџије тутум принијеше. Кафеџије кафу донијеше. 115 Па говори Суљко Башагићу: „Хаирала беже Љубовићу! „Што си тако рано доранио? „Да те нису Власи препанули ~Ил’ уводе шићар припазиле?" 120 Говори му беже Љубовићу: „Аир, Суљко, аира ти нећу, „Јер га јутрос у Касабу нема