Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

— Ах, каква несрећа, г. пуковник (Руси из учтивости увек титулирају за један, два чина више) су изволели пасти, упрљати мундир, сломити ногу, разбити главу — на што је страдалник одговарао куражећи се: а — ништа, ништа, ја сам само мало, знате тражећи уз то по прашини ордене на једноја капу на другој страни. У том пристигнем и ја:

— Што је г. докторег — упитам га, а смеј да ме угуши.

— Та ништа, знаш, коњ ми се мало спотакао. Не бих ти ја иначе никад ни за бога пао, али ето коњ, он је свему крив, одговори доктор, пипајући једнако руком по нажуљеном бедру.

— Та да, да, опили га они проклети сеизи, рекнем му ја, зацењујући се од смеја.

Услужни руски официри убрзо „ресторирају“ доктора, ордени се опет прикаче на надлежно место, мундир се испраши, брада доведе у поредак и г. доктор опет појаха коња, али сад га више није заигравао, нити се ћушкао да буде први до ђенерала. Право веле, од. узвишенога до смешнога има само један корак. Шуматовачки дан има своју узвишену и своју комичну страну.

Кад се приближисмо Штуматовцу, јако нас изненади једна околност: место наше друге класе, у дугачким белим кошуљама, угледасмо пун шанац турских. низама !... Не бојте се, то се само наша друга класа преобукла у низамско одело, поскидано с мртвих Турака.

Черњајев аранжира у шанцу читаву светковину;, пило се, наздрављало, па чак и певало. Француски и талијански дописници наздраве Черњајеву, српској војсци и српском народу; Черњајев је наздрављао Италији и Француској. У опште нашло се ваздан предмета као

повод да се наздравља и пије. Док се у шанцу светковало, ја изађем на бојно поље у шуму, да видим из.

ближе ову турску касапницу. Тешко је и наговестити само, а камо ли описати

ужасан призор, који нађох у шуми. Приближујући се: