Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

8

Босанске Крајин да се бори за слободу своје потлачене браће.

Он је дошао у Загреб под именом мајора Петровића, а на граници Босанске Крајине у току устанка звао је се сад Миле Мрконић сад Зорић, други пут Сенић затим опет Сонино, анајрадије и најчешће Петар Мрконић, особито међу устаницима. Његови пријатељи ишли су му на руку у чувању његовог правог имена тако и голико да су аустријски и београдски детективи били на грдним мукама тражећи Кнеза Петра. А ако су баш и наилазили на њега нико им није могао потврдити да ли је то он.

Име Петар Мрконић било му најмилије јер је не само одговарало боји његова лица, него га је подсећало на Петра Мрконића, јунака народних песама.

Петар Мрконић, дошавши у Загреб распитао се о приликама на граници Босанске Крајине, па се онда упути у Дубицу Манојлу Хрваћанину, своме пријатељу још из Швајцарске. Ускоро по том Манојло одлази у Трст, где се састајао са некојима од својих пријатеља и по том се врати у Дубицу кући и донесе три свилене заставе. То су биле заставе Претра Мрконића. Две мање заставе одмах су биле послане устаницима у планину Прогару, а велика, израђена од тешке свиле, уоквирена златним ресама с ликом Првозваног Андрије на једној страни, а на другој златни натпис: „Првозвани Андреја благослови српско оружје!“ била је задржана у кући Хрваћана у Дубици, докле не дође Мрконић, која је био отишао да разгледа места и околину на босанској граници.

"И заиста Мрконић је видео, да је устанак у пуном јеку. Револуционарни покрет све се јаче ширио као оно пожар, али та устаничка борба није била ништа друго него хајдучко четовање појединих чета. Било је код појединих чета врло храбрих четовођа, али ниједан од њих није имао ону спрему, која је потребна да се од више мањих чета образују већа одељења и да са њима командује. |

Појава кнеза Петра Карађорђевића на граници Босанске Крајине није се свиђала ниу Београду ни у