Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

15

јер то су они који барут нису омирисали и који су побегли чим је прва пушка пукла. Само када цедуљу од нас добијете онда верујте. Ја сам вам хтео данас писати опширно, али хартије нисам имао.

Cana нам фали само муниција и патрони за Венцле и Верндле и то што скорије пошаљи. Збиља наш барјак кога је Ник. Њулибрк у средини јуначки носио и на турске позиције забо, добио је 4 куршума, а он здрав и читав остао. Да само наши нису били гладни тек би онда видели шта би било. Дакле ово је друга ватра пред којом Турци беже без обзира.

Поздрав свима од читава логора.

Поздрав од нас свију, који смо познати. Гора се зелени

А Турци с туром беже. П.

Поред свих интрига из Загреба, из Београда и из Беча Петар Мрконић је храбро војевао и високо држао српску заставу Андреје Првозваног све до јула 1876. године.

Мрконић је у јулу месецу морао оставити Босну и срећно је изнео своју главу не толико од опасности, која му је грозила од Турака, колико од агената београдског конака и београдске владе и од полицијских аустријских потера. У оно време говорило се да је Аустрија хтела ухватити Карађорђевића и предати га Кнезу Милану, да би Милана тиме обвезала да јој не смета у њеним плановима. За то данас нема доказа, осим оне наредбе Кнеза Милана од 6 октобра Ранку Алимпићу, у којој се вели. да је дата реч (Аустрији) да више никакве чете неће упудати из наше границе у босанске покрајине и да се то има пошто-пото одржати.

Велика уцена, која је била обећана из Београда ономе, који донесе Мрконићеву главу, или који га убије. задобила је по некога и од Мрконићевих четовођа. Али она рука, која је Петра Мрконића била одредила да уједини Србе, Хрвате и Словенце, није дала, да он погине на граници Босанске Крајине.