Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

:28

чито доцније његово учешће у крупним догађајима њетове уже отаџбине.

Дучићев стриц Јевстатије, као архимандрит осећао је силно недостатак онога знања, које му је требало и за чин, у коме је, и за народ из кога је. (тога је желео да његов синовац добије то знање, па је одвео свога синовца и његова вршњака Серафима Перовића у Београд и уписао их у тадашњу Семинарију да уче богословске науке. По свршетку богословских наука у Београду Дучић се врати у Херцеговину у свој манастир. Поред другога посла он је у манастиру вршио и наставничку дужност. Био је калуђер, вршио дужност свештеника и наставника.

Покрет, који се у то време јавио у Херцеговини, и на челу којега је био Лука Вукаловић, није оставио на миру ни младога калуђера Дучића. Од тога доба „Дучићево је име везано за све народне покрете, који су се јављали ради ослобођења Босне и Херцеговине. За време устанка Вукаловићева разрушен је манастир Дужи и кад је устанак умирен Дучић се није могао вратити у свој манастир него је отишао на Цетиње и тамо се стално настанио.

Нићифор Дучић био је врло добро примљен на цетињском двору и ускоро по доласку на Цетиње постао је управником цетињске штампарије, уређивао је и штампао календар „Орлић“. У њему је писао онај славан бој на Граховцу.

До доласка Дучићева у Црну Гору постојала је само цетињска основна школа у целој Прној Гори. Дучић је знао да је школа у мирно доба јачи мач од љута ханџара, па је с тога настао да се у Црној Гори отвори још која школа особито од кад је постао управником школа у Црној Гори. Најпосле успео је 1863 T. да се на Цетињу отвори „привремена богословија“, која је давала ако не довољну, а оно најпотребнију спрему оним младићима, који су желели бити свештеницима. У том послу много му је помагао архимандрит Иларион Рагановић, који је у то време управљао упражњеном прногорском митрополијом. И једни и други