Споменица педесетогодишњице Невесињског устанка 1875-1925

„Мисао твоја погинути неће“.

Међу тијем су се турски зулуми у Босни и Херцеговини множили и корупција с дана на дан расла тако да је народ, који има у себи духа и поноса, и који је више пута јуначки устајао на оружје, морао опет устати за слободу и одбрану своје части и својега живота.

Револуција дакле букне у Херцеговини 1875 год. и рашири се у великим дименсијама по Херцеговини и Босни.

Успјеси устаника у почетку привуку на се опћу пажњу готово читаве Европе, изазвавши топле симпатије, моралну потпору и нешто материјалне помоћи у Западној Европи код онијех цивилизованијех народа, који племенито осећају и мисле, а највише у Русији.

Овај се појав констатује овдје као риједак и важан.

Срби добровољци, п многи странци, већином Руси, похиташе с пушком у руци у помоћ народу, који је устао да се бори против тираније за права и слобеду.

(Ова крвава драма поста тијем крвавија.

Бивало је још устанака у Херцеговини и Босни, али ниједан није нашао оволику симпатију у Европи, па ни код своје сродне браће.

Јасни доказ да је мисао српскога ослобођења и уједињења доста сазрела.

Звека оружја; крв која се пушаше на бојнијем пољима по Херцеговини и Босни, и доцније страховити покољ у Бугарској; све то уједно успјешно је одјекнуло у Европи, нарочито у Русији.

Руски Цар Ослободилац Александар | свечано изјави 1875 год у јесен: „Ваља учинити Крај жалосном стању хришћана у Турској“.“)

#) 'Тада се мислило у Петрограду у званичним круговима да ће се та Царева ријеч извршити без рата у споразуму и заједничком пресијом Великих Сила на Турску. Али се тијем начином није могао постићи жељени резултат. Исцрпивши сва средства мирнијем путем и оставши без успјеха, Цар (Ослободилац објави рат Турској на свршетку српско-турскога рата 1877 год., и као што је познато, лично поведе са својом царском браћом и синовима јуначку руску војску преко Дунава. Одржан најпослије сјајну али и уједно и скупу побједу на веома крвавом бојном пољу у Бугарској ослободио је и створио Бугарску Кнежевину, извршивши опет још једно од највећих и најплеменитијих дјела у ХЛХ вијеку.

| ||