Споменица Светосавског дома

45 из дубине душе руга им се и смеје слободно, просвећено назови Хришћанство на вечити стид и ерам његов, као што се некада веселише стари, безбожни Римљани, када на позорницама зверови растрзаху прве, проповеднике хришћанског морала. — Што, сачувај Боже, ако би за овај њихов смртни и неопростиви грех ови силни и моћни, но без срца и душе, по својој заслузи = пропали и нестало би их, као оно што нема данас трага ни епомсна од свирепих п Оезбожних старих Римљана, који оваква зла чинише, да би се ми њима емејали и ругашт као они нама, већ би их сажаљевали као људе Хришћане. •

Браћо! ја ово само тек поменух, као што се обично притешњени брат пред својим слободним братом изјада, а не зато, што бисмо се бојали, да ће нас непријатељи са свим уништити. Не, у име еземогућег Бога, ми морамо остати верни својим прецима, па ма ових, тако рећи, седам египатских невоља, које ми пет векова еносимо, трајале још једно овако страховито столеће. Ми нећемо п не смемо очајавати, јер живи наша света идеја: ослобођење врпско домовине. Гинућемо; и, што буде више гробова, Домовина ће нам се подићи на већу висину, са које је неће моћи нико потиснути; јер се зна, да је најтврђа основа великој идеји свагда бивала на разноликим неизбројним жртвама, па често и на мртвим телима оних, који падају у борби за слободу, и жртвују себе за своје ближње, било то на политичком, било на просветном пољу. Кад не бисмо били такви, нас би прекориле и саме сени оних увиђавних слободоумних, великих, храбрих мужева и неустрашивих мученика, наших праотаца, у којима ни једна груба сила не беше у стању угушити дух хришћански, дух човечански, дух српски. Што и ми с тврдим и нопоколе-