Споменица студентима

8

везници из дубоке позадине. Исто тако, припадници регуларних трупа, и четничких и устаничких јединица. И најзад, ту заједно редови, подофицири и официри. Али те разлике и супротности ипак не могу а да још јаче не истакну и не подвуку, како су сви ти омладинци били велики у своме пожртвовању. Сви су они, као синови слободе, полагали мирно своје животе и умирали стоички и предано за своје слободно огњиште, за своју слободну земљу и за свога народнога Краља. Пред историјом, и пред нашом народном интелигенцијом, која је била увек упоредо с народом и у миру и у рату, није остала постидна ни универзитетска омладина. Витешки и достојно предака својих одужиле су се својој земљи све студентске генерације младога београдског универзитета, без позе и без декламације, али ипак, кад је требало, пружајући подвиге и правећи бравуре каквима би се могле поносити и најславније војске на свету. Низ је таквих момената епских и у истини легендарних, које је стварала та родољубива омладина жртвујући непоштедно снагу, живце, младост, крв и живот. У огромној и горостасној армади мртвих што падоше за слободу Србије и стварање Јутославије, број самих стууцената чини једну читаву легију, сјајну и светлу, која је пре времена понета у вечност вихором историје и полетом своје младости и својих идеала. Она је, кад год је и где год је мушки требало смрти у очи погледати, доносила и издашно давала свој крепки и младалачки дух, своју непомућену ведрину и своје самспоуздање, свој морал и свој вечни оптимизам, па најзад и животе и главе своје. Сви ти млади соколови, од којих се многима незнано где одмарају кости, травом проникнуте или на дну морских дубина алгама и коралима сбвијене, представљају наше љуте ране једва од пребола, али исто тако и наш понос и славу нашу. А нада све, наук онима што ће се за њима низати из године у годину у крилима и недрима овога храма науке и родољубља. Тима што наступају, онима што ће изгинулима и палима бити браћа по оружју и браћа по књизи, Врховни командант вој-