Србадија

Св. 3.

Сви калуђери дужни су не само по учтивости, него управо по дужностиуказивати игумну, и у свакој прилици пристојну почаст одавати као у цркви, тако и при трпези. Ђе гођ који од калуђера служи летурђију, било у манастиру, било у парохији, вазда сваки спомене на велики вход после владике „игумана Н. Н., со братију св. обители сеја да помјанет Бог во царстви својем" и т. д. *) Игуман пак, кад чује свештеника да га сномиње, рече полако у себи: „свјаштенство твоје да помјанет Бог во царстви својем." "Баци кад којега доиане ред да говори апостол на летурђији, метанише пред столом у ком стоји игуман, а ови га над главом крстовидно благослови.

стране шјести но с лијеве, на које врло пази игуман, а највише да се неби почем калуђер с калуђером што поријечао. У овом потоњем случају вазда би обојицу пред собом зовнуо и изобличио, и кривога иокарао, и чинио да се одма пољубе. Сваке године на задушну суботу, служи се летурђија у манастиру за спомен душа умрши манастирски калуђера; а сваке иеђеље и празника, кад калуђер у манастиру служи летурђију све усопше калуђере спомене при проскомидисању, а њиова имена стоје записана надпроскомидиом на једном листу крупно а лилнеиска назначена по реду како је које умирао. Дужан је манастир дочекати и угостити не само све сиромахе који просе,

одма плати, гледа да после кад тад ови тешки његов дуг измири ако би икако могао; а у случају да не може никако, калуђер му не ће никад ни напоменути, но ако се тиче до крајненуждеи помоћи ће сиромашну Фамиљу. Кад је којој кући каква потреба од својега калуђера,пошл.е једно своје кутње чељаде уманастир, обично мушко, а врло риједко женско, и каже калуђеруза што је дошао; а ови ако је пријека нужда, као н. пр. крстити, исповиђети и причестиги, одма се пријави игуману и отиде. Кад је у којему селу крсно име, то дотични калуђер треба да зна и по дужности онамо и незван пође, иваздасобом поведе својега ђака, да му одговара ле-

Развалина двора принца Еужена иа Дорћолу у Београду. Цртао Ф. Еаниц.

Кад је вријеме да се на глас очита при летурђији „вјеровање" и „оченаш", нико се не смије усудити да очита но игуман, или иначе ако је он што слаб, махне главом на најстаријега калуђера те он чита. Вазда и свуда млађи калуђер старијему относи неку почаст, а особито у цркви и при трпези. Никад не ће млађи пред старијем станути, нити му с десне

*") Има двије године, како је дошла писмена зановијед од данашњега херцеговачког митронолита Прокопија, на све манастнрс.ке игумане н на мнрско свештенство, да спомињу на велики исход султана Абдул Медџнз Хан, но ја до даиас нигђе нијесам чуо, да по црквама сномињу.

него и све оне путнике, који су приморани зими од зла времена у манастир свратити, или ако их ноћ зимна пристигне, а не могу у какво оближње село приспјети. Другчије не ће нипошто свратити, бојећи се — народ вели — да га црковна мука неразгуба, ако би без какве големе невоље или без некаква посла у манастир пошао. Сваки калуђер дужан је у својој привременој парохији извршивати све узакоњене потребе сиромаху мукте, као и ономе, који можеплатити, т. ј. крстити дијете, причестити боника и погрепсти мрца, али вјенчати није дужан без плате, као ни друге молитве. Овакови сиромаха врло је мало, јер ако нема од куда да

турђију и при разним молитвама дотична јектенија. На летурђији, свака она кућа те слави крсно име , пошље по једној мушкој глави у цркву своју домаћу проскуру од оке до оке и по највише — и бардак вина — около по оке — које се свуда зове у ове крајеве „ пуње" (вино) и „ проскура", које за сваку летурђију служи.*)

*) У мојој књнзи „Херцеговачке мале пјесне", штампана у Вечу 1866., на страни 351, стоји у 6. напијалици: Домаћин славио његово крсно нме св. Николу, пуњем и проскуром, а он њега сваком срећом и берићетом, а највише јуначкијем здравл.ем, да Бог да и т. д.