Србадија

Св. 5.

Коста ТриФковић. (I?. лнк на стр. 97.) Изгјоисмо једног даровитог младог радена на пољу наше књижевности, изгубисмо Косту ТриФковића. Проклета суха болест, која нам је већ толико ваљаних младих књижевника покосила, отрже нам и њега, који је — вративши се из Италије, где је својој болести лека тражио, — 19. Фебруара у Новом Саду преминуо. Коста ТриФковић родио се 20. октобра 1843. године у Новом Саду. Поред ваљаног кућевног васпитања свршио је ту у месту свога рођења основне школе и нижу ђимназију; за тим оде на страну, и у Винковцима сврши V. а у Пешти VI. разред ђнмназије. Из детинства још беше жеља његова, да свој живот посвети морнарству, те с тога оде на Реку и унише се у морнарску школу, желећи своју намеру остварити. Ту је учећи се у морнарској школи нровео две године, а за тим стуии као морнар на једну трговачку лађу, која је из Реке преко КрФа и Цариграда у Одесу пловила. На том се путу поболео, и тиме се уверио, да он не може поднети велике телесне наморе морнарског живота, и да је морнару поред одважног духа и добре воље пре свега нужна јака телесна консгитуција, чиме га природа није обдарила. Морао је дакле изабратн други начин живога; но пре свега врати се на Реку и ту доврши ђимназију и положи испиг зрелости, а за тим изабере правну струку. ГЈрви семестар свршио је на правној академији у Пожуну, а за тим оде у Дебрецин, да тамо мађарски језик боље научи, где је прву годину права довршио н другу свршио. Одатле оде у Кашаву и ту сврши трећу годину и положи државни нспит. Свршивши права оде у Пешту, и гу посгане перовођом код варошког суда. Год. 1868. врати се у Нови Сад, и ту за кратко време начини лепу чиновничку каријеру, почевши са подбележништвом а свршивши са сенагорством. Год. 1872. буде за варопшог Фишкала изабран, а те године почне и као приватан адвокат радити. Коста ТриФковић беше као чиновник и адвокат вредан, савесган и поштен, а као друг и пријатељ искрен, љубазан и друштвен. На књижевном нољу почео је радиги год. 1870. и за врло кратко време стекао је врло много пријатеља и иоштовача. Своје перо носветио је драматској књижевносги, и његова дела показују нам често дубоку студију карактера, добро иознавање света, лак полег н природан хумор. Он нам је у својим делима износио нред очи људе, какве сваки дан на улици виђамо, са њиховим врлинама и манама, па баш за го, игго је своја дела црпео већим делом из живога народног, изазвала су она у публици увек велико допадање. Ми ћемо овде само набројагн његова изворна дела и преводе, а кригика ће у своје време изрећи суд свој о његовим целокупнпм делима, и одлучиги дела грајне вредности од оних дела, која су само еФемерног значаја. Прво дело, са којнм је Коста ТриФковић као писац дебитовао, беше весела игра: „Францускопруски рат", а за тим су једна за другом следовале: „Честитам", „Школски надзорник и , „Избирачица« и »./Бубавно писмо." Уз ове веселе игре вредно је напомену ги још две , које до данас нису представљане: „ Тера онозицију" и Л1ола вина, пола воде." Изворна су му дела и „Живот Доситеја Обрадовића" слика из живота, и драмолет »На бадњи дан«. Дела која је Коста ТриФКОвић за српску позорницу прерадио, ова су: „Мило за драго," весела игра са немачког, „Ни бригеша- са талијанског, и са особитом вешгином прерађена шала са немачког „Мила". Осим ових дванаест позоришних дела, велика је заслуга ТриФковићева, шго

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку

је он у кругу својих пријатеља покренуо мисао, да се „Јавор" на ново издаје, и сам је на остваривању те мнсли много радио. У прошлој години „Јавора" изашла је од њега красна приповегка „Иванчин гроб", а ове године пред своју смрг штампао је другу приповетку „Млетачке тамнице". Коста ТриФковић беше по томе веома вредан и заслужан писац, и редак родољубив Србин. Поштујући његов рад на пољу наше књижевности, доносимо ево данас лик покојника, и завршујемо ово мало речи са жељом: Дај Боже, угледао се многи млади Србин на Косту ТриФКОВића , и урадио толико за свој народ, ма и на другом пољу, колико је Коста ТриФковић привредио нашој драмагској књижевносги! — Слава му! Црногорка с козом. с«. слику на стр. 101.) Борба у сликарсгву, која се у новије доба нојавила између два велика суседна народа, између Немаца и Словена, завршена је победом Словена над Немцима. Од куд то, да словенска уметност у сликарству на једаред одржи победу над немачком? .... Немци су морали бити побеђени, но не за то, што они не би имали талената првог ранга, или савршених уметника технике, јер такових они давољно имају, него за то, шго немачки уметници у носледње доба јако оскудевају у идеалима. Ко је пажл,иво пратио немачку уметност у сликарству последњих нет шест година, или ко је само добро нрегледао немачку галерију у гуметничкој дворани" на светској изложби у Бечу, тај се врло лако могао уверити, да у немачком сликарству владају два мравца: обожавање немачке иобеде над Французима у моследњем рату, и исмевање немачког свештенства. И из једног н из другог правца вири ругање, а тешко уметности у којој ругање игра главну улогу! Така уметност мора онадаги. Но на против новија словенска уметност, на челу јој Чермак и Матејко, пуна је красних идеала. То нам најбоље сведоче носледње две сликарске изложбе у Бечу, на којима је словенска уметност славила победу над немачком. У „аусгријском друштву уметности« заступљени беху Пољаци са својом колективном изложбом, са које су Матејко и Брант лаврове венце однели, а у исто доба у „уметничкој кући" изложио је Чермак своју слику „Рањеног Црногорца", која најленша беше међу свима сликама и у једној и у другој изложби. Словенски су дакле умегници одржали сјајну победу над Немцима, и ми од наше стране у славу те победе доносимо и опет једну слику Чермакову: „Црногорка с козом« која је једна од најлепших жанрслика чувеног чешког умегника Чермака, од кога смо већ две слике из живота црногорског донели: Црногорку на стражи и Црногорку где чека драгога. Руси. (В. слике на стр. 104. 105. и 109.) Језгру словенског живља у Русији чине Велико-руси. Губерније, које леже у средишту и на северу јевронске Русије, наиме: Москва, Смоленск, Твјор, Псков, Новгород, Архангел, Вологда, Јарослав, Кострома, Влађимир, Нижњи, Тамбов, Рјезан, Тула, Калуга, Арјол, Курск и Воронеж називају се Велика Русија, од којих многе беху некада омање кнежевине, из којих је у давнашње доба сасгављено руско царство. Сој људи, који у тим губернијама станује јамачно није овејан тип словенске расе. На северу и северо-истоку долазио је у разноврстан додир са финским млеменима, па шта више још из монголског доба па све

119

до данас тече доста и тагарске крви мо његовим жилама. Величина тела, лик, боја косе и очију колеба се код њега међу онима противностима, које се код чистог словенског и финског племена јасно изражене налазе. Често се у једној губернији налазе међу смеђим и црномањасти типови. Очи, ониско чело и пљоснаст нос, то су последњи остаци од татарског наследства. Велико-рус је обично средње величине. Велико-руски тежак има ту чудновату особину да радо путује, а навикао је, да сваког лега сву бригу око обрађивања земље остави старијим људма, жени и деци, а он оде те као раденик у пољу ради мо другим, обично јужним губернијама, или као надничар, Фабрички раденик, кириџијаш, кочијаш са својом тројком, мрнар, занатлија и најносле као трговац иде по варошима и продаје све оно, што сеоска индустрија у његовом завичају производи, па тек у зиму, а често боме и после неколико година, враги се својој жени и дечици. Свака губерннја има још од вајкада свој особени начин привреде. Из Москве долазе кириџије (јемшчици) и кочијаши (извошчици), из Новгорода мрнари и говедари , из Јарослава крчмари и послужиоци чаја, а и трговци са чувеним јарославским и влађимирским платном, из Тамбова чикошн (табуншчици), из Туле ковачи и бравари, из Рјезана, Москве и Архангела дунђери, из Влађимира сликари и грговци, који са насликаним и исцивраним свегитељским иконама и амајлијама тргују. Прва слика (на страни 104.) представља нам таку једну групу Велико-руса из разних губернија, који су се п на посао кренули." Она два младића у учињеним и мростим кожусима, то су московске кириџије (јеммхчици). Са својим високо наговареним колима или саоницама, а с мреда мо могућству гјемшчика" са једним до три упрегнута коња (тројка), путују 110 читаве године но целој Русији и врађају се само на кратко време у свој завичај, да виде жену и децу, да своју неплаћени порез подмире и да остатак свог заслуженог новца ради сигурносги од неситих и лакомих сеоских чиновника гдегод у земљу закопају, или да га за то кратко време свога бавлења заједно са својим пријатељима у селу помију. А кад мрођу неколико веселих недеља и кад и цоследњи грошић из џепа нестане, онда опег унрегну своје коње у кола, па се одвезу у трговачку варош да узму робе, а боме и да нешто новаца позајме од свог познатог трговца. Онај снажни атлет што пуши нз праве лулице, окићене земл.аним црвеним заклопцем, то је тежак из рјезанске или московске губерније, који се као дунђерин посла нримио. Његов је читав алат она ногежа секира са великим сечивом и кратким мало накривим држаљем. Са том стародревном н уобичајеном справом израђује он без шестара и мере сурово стабло за разноврстне потребе, па шга више и дивне орнаменге. Ону грубу нлаву или белу кошуљу, коју као сваки руски сељак преко чакшира носи, и оне црне сукнене чакшире замениће недељом са парадном, као крв црвеном или као шафран жутом кошуљом и црним кадиФличакширама. Остале четири особе у грунн, то су руски раденици у пољу. Онај тежак с дугачком брадом у средини слике, пореклом је из влађимирске губерннје. Оба новгородска говедара, од којих је један наоружан са дванаест стома дугачком и из танких кожних кајиша оплетеном ајкачом и онај други тежак из нижегородске губерније имају на ногама народну обућу, „онанке." Чудноватан и разноврстан је како но облику гако и ио боји онај од грубе вуне из-