Србадија

2

СРБАДИЈА, илустрован лист за забаву и поуку.

Св. 1.

НА 0Е0СК0Ј СЛАВИ. Из приповедака Милорада П. Шапчанина. I. П|> ича Драгнћ нз доњега шо;)а са шга му је село омрзнЈло. Сеђасмо, ве.ш, на колима. Ни мукајет што киша синн. Магла беше још доста ретка. Пред нама се губио у даљини утрвен иут. Ја гледах Саву како се разлила па се бели. Рибарски чуниКи ни да би се 110молилн. Сависмо десно кроз шуму што бејаше окресана и проређена. У сињавој долини, кроз рехаво грање, видесмо неколико земуница. Циганчићи набацали сухарака, запалили па се грију. Мени зебоше ноге. Радо бих се био и сам примакао пламену да загријем помодреле руке. — Не би с горега било мало ватрице? запитах мога друга. — БиКе је досга у селу. — А до села? — Нећемо се смрзнути. — Богме мени је хладно. — А ти нагни! Извучем нз сена чутурицу, отчепим, па у име Бога. — Добра шљивовица. — Да. — Је ли шабачка ? — Није. — Из бабина подрума? — Да. — Имате је доста? — Јок! -— А за оваке госте као ја? — X«! Такав вам је био мој мили санутннк. Гледа коњма у ухо, или кочијашу у шубару, зевне који пут и спусти големе трепавице па жмири. Речи му ниси могао измамити тако олако. А смех још никада не прелети преко његових усана. Жнвео је, али није осећао. Бог би знао кака му се осећања витлаше у души, али се спољашњи утисци одбијаху као еластични. Чудан човек. — Да привикнемо мало на дората, почнем опет, да учиним крај ћутању. — А за шго морити марву? — Сутон је. — Па има ноћи. — А магла? — Није чврста, пројурићемо је. — Али пут настаје са свим престран. — Ништа ново. — А ако се коњи спотакну? — Исправиће се. — А јендеци ? — Пуни су воде. — Та велим ако нагазе точкови. — Изгураћемо их. Хајде, нзвлачићемо нх, помислим у себн, па и ја ућутим. Закунем се у себи да не изусгим ни једне до села. Наслоним се на чатлов, а ноге уријем у сено. Ветар подухиваше, а ја му се ни вешт не чнњах. Нека га, нека свира, помислим у себн, погледавши са задовољством ноцрвенеле образе мојега суседа. Све се већма смркавало. Већ се поче слабо распознаватн шта је нред нама. Час 110 заиињасмо о какав нагорео дуб украј пута, или свои снлом треснусмо о храпаве жиле, што се опречиле но ускоме путу. Душа ми би у носу од силна труцкања. Али опег ћутах и гледах преда се. Бог и свн свеци били су узнас. Кроз сву муку и невољу испесмо се на један вис. Видех нред собом у долу рашгркану свеглост, и чух где пси лају. — Владимирци, прекинем онет ћутање. — Уар већ? — И не дошлп откад путујемо. — Ја нисам ни осегио.

— А ја хвалим Бога да сам жив и здрав. Нисам се толико натруцкао огкако за се знам. — Слађе ћеш вечерати. — Хвала лепо. Тако се спусгисмо низбрдицом у низ. Кочијаш иђаше пред коњима и огвораше врагнице. Ја сам с чежњом изгледао кад ће коњи стати. И сгадоше кад дођоше пред Јовића кућу. Сиђосмо се. Чељад потрча из куће да нас дочекају. Једни огвораху вратнице, други држаху запаљени луч над главом, а сгарешина стао на кућни праг под стрехом, па виче дечка да одбије псе. Ижљубисмо се. Питасмо се и за јуначко здравље. Ја пођем с домаћином у гостинску собу, а мојдругар оде у кућу.Спустим се на мекн креветац. Мирисаво сеио зашушта. Више главе замириса кита босиока, што висаше под иконом свегога 'Бурђа 0 гредици висаху гроздови и жуте и румене јабуке. До врата малено огледалце. По дугачком столу нрострвена бела засгирка. На сголу жежена шљивовица а за врагима вреће са орасима. Сита јесен мирисаше у целоме дому . . . Мој судрндула врати се из куће. Бијаше веселији но обично. Видех где је задовољан. — Већ је порудело, рече ми, кад му отац изађе у ходннк. — А је л' чему? — Млекушче испод храњенице. Обло као ваљак. — Охо! — Па гибаница као рукав. Сад је баш сгрпаше у пећ. — Добар муштулук! — А црно вино јако као гром, рези и слади кад га нијеш. Баш јако ударише нову славину. — Слава Богу! Газда се врати на почесмо ракијати. Испразнисмо, богме, поштено срченце док пушке нрипуцаше. Цела се кућа ужурба. Чух где јекнуше врагнице и пред кућом коњи захрзаше. Изађосмо пред миле госте на добродошлицу. — Помози Бог, домаћине! Чу се крупан глас нз помрчине. — Бог ти добро дао. — Јеси ли рад гостима? -— Добрим, ако Бог да — благословн! — Бог те благословио, рече коњаник у белој бради, и кад ириђе ближе, познадох оца Живојина из Накучана. За њим све редом гости, — званице из Заблаћа, Мехова и Лојаница. Млађи коње прихватише, а ми у топлу избу за гогову совру. Седосмо како пристоји по реду п старешинству. У тренутку задими се чорба на столу. Можете мислити кака је од Јхрањена назимчета! Један пут рећи ућутали, па се само дали на посао. Вога ми морадијаху мењатн испражњене зделе. Па онда дођу друга јела, печење и гибаница .... Напуниемо чаше па устасмо у славу божју. Натегнусмо, запевасмо, пушке прнпуцаше, а у ходнику захукташе бубњи, зазвекегаше дахнрета и зацијукаше хегеде. Нема весеља без Цигана! Срца нам заиграше од милине. Куцасмо се и певасмо: Пит' ми ииио, пит' мн поду ; Од воде ме ноге боле, А од вина боље ходе> ■ • Рећи повилисмо. Рајко и Сганко загрлили се, запушили ухо паиевају, дасецрвене заушњаци. Попа скинуо џубе па накривио капу. П\но му срце за пуннм сголом! Облим прстима прихватио пехарац па пева тронар „Побједоношче, великомучениче!" — апразне чаше падају нештедимице. Затресе се ходник, зацуикаше стидљиве девојке. Свирка све живља, све бујнија. Ноге ми заиграше. Скочих са клупе, на у ходник. Ухватих се у коло, па новедосмо то на лево, то на десно; поскочисмо, хитро, живо, ситно,

сићано! Нема игре без поцерке! Заиграсмо и мачванку, н оро, и недогривну. Најлепша међу девојкама Миљковићева Станка. Вижљасга као нтичица, а опет поносна као пауница. Све јој је лепо, све јој намештено. Ил' је лепше лице, ил' је лепши струк! Наједрали образи горе ружичннм пламеном. Витице — кобне замчице за несташно срце. ГЈа т.јк враголасте очи!• • ■ () белом грлу минцеви и талири, а о пасу срмали копче, побре, као дланови. Висином је коло надвисила, лепотом је коло зачиннла запевали би гуслари, да су само чули за њу. Ја усред кола па дигао главу као сукметица. Девојке се згледају иа се цере. Ја нн мукајет. Гледам час но у Станку, она ускубури очима тамо амо, па преда се. Коловођа води напред, назад, забаца главу, савија се, гледа у опанке па заврти ногама, избацује их и заплеће као помаман. Ето ти и мога Л»убинка! Стаде усред кола — укипи се као Ружа у чуну. — Хватај се, соколе! подвнкнем обузет ором за игру. Зар после оваке вечере? — Хеј, та где ти је младост? Остарио си још сад! Смејте му се, девојке! Девојке лукаве па се и не смеју. Поведосмо коло летимице. Он оста непомичан као доњи жрвањ. Стао пред чергаре, па гледа како им вита гудала лете по жицама. Не тицаше га се цела игранија- • • • Нустисмо се. Ја се шалих са цурама, а он сркаше каву или испијаше живу рујевину- • • Уморнсмо се - • • Ноге издадоше, а очи се саме заклапаху. Не могосмо се одупрети дремежу. Један по један остависмо друштво. Сахат пред зору сви бијасмо у дубоком сну. И. Кад забелеше прозори поустајасмо. Изађосмо у дворану, па на бунар. Дуго се клањао високи ђерам отрулелој стублини док се редом поумијасмо. Полеваше спаваћива снаха. Обукосмо се, на се прођосмо по авлији. Пред кухином чигав покољ од живине. Једни шурише н норише, други испираху.Под стрехом од вајата ошурене пујке, што су преноћиле на сухоме мразу. Надисасмо се хладнога јутра, шчврснусмо се на голомразици. Крв н*м нотече живље у жилама. Вратнсмо се опет у кућу. Писмо каву и ракијасмо. Прихватисмо се месом са жеравнце. Пон Живојина одазваше у нурију, да чати молитву бонима. Чим се повратио, седосмо за соФру. Прекрстисмо се, па у име божје почесмо славу славити. Свећа је горела на столу, окусисмо освећено кољиво, па почесмо јести н пити. Овако трајаше до вечерња звона. Ја оставих госте за пренуним столом, па изађем у дворпште. Цигани свираху и певаху као н ноћас. Девојке се већ накитиле, па једна по једиа излазе нз вајага, или долазе из села. Миљкова Сганка стоји код кухине. Мој братацЛ>убинко прикрао се па с њоме нешто ћућори. Гледам, девојка се смеши, а он је ухватно за руку. Крстим па се чудим. Откуда у Л>убе тако мплостиво срце? Чега још неће бити под овим старим, широким небом. Заиграсмо опег око веселих свирача. Ја се ухватих баш до Станке. Гледам, на се топим. Благн Боже, дивно ,ли је украси! Рука јој у мојој руци, зажарих се као у пламену. Уздахнух. Крадом погледах у небо. Не могох устави ги срце, да не зажели овакога анђела. Иред мрак појахасмо коње па у Заблаће. Певасмо, пуцасмо, поигравасмо жустре коњичке. Стадосмо пред вратнице Јелисија Берића. Високи кровови помолили се кроз мршаво грање, са ножутелим лишћем. Баџе се диме. У двориштву пуцањ, песма, жагор. Истурисмо ледењаке, коњи захрзаше. Чсљад отвори вратнице, а несео домаћин с руменом боцом те пред нас. Ижљубисмо се,