Србадија

Св. 1.

СРБАДИЈА, илуетрован лиет за забаву и поуку.

до 1868 год., а тада буде изабран за вре.ме малол.етства кнеза Милана за најстаријег ч.чана кнежевог тЈто]>ства и вршио је ту дужност до 1872. године, кад је кнез Милан пунољетан постао, а по том се опе г поврати у стање пређашњег свог покоја. 1875. год. у августу месецу позове га кнезМи.он да састави ново министарство.

дао, ннје се никако могла подесити са Цолитиком, која је ван Србије владала и љегово министарство морало је носле 4 недел.е да одступи. У априлу 1876. године кнез га . на ново позове да опет владу састави. Он и овај пут не одрече своје услуге, него се томе кнежевом позиву одазове и састави министарство из истих својих другова. који су и

имора. И ако је Стевча био гврдо наумио, да се са свим повЈче са поља јавног рада, те да оно мало година, што му још за живот остају, у миру проживн, опет нагнат силом околности, у којима се Србија налазила, није могао своје услуге да откаже, које кнез и отаџбина од њега тражаху. И тако он се прими те министарство сасгави; али политичка дог.ма, коју је он са спојим друговима истинито испове-

прошле године били заједно с њиме, али нродужн и ону исту политику, због које је прошле године морао да одступи и којој је цел јасно обележена данашњим ратом са Турском за ослобођење и уједињење народа српског, који још под Турцима стење. Стевча је кавалер царско-руског ордена св. Ане И. реда са круном; у овом министарс гву је министар-председник и мнн. грађевина.

Др. Јован Ристић, министар иностраних дела. Он се родио 1831. год. у Крагујевцу. Ту је походио основне школе. Год. 1842. ступио је у београдску гимназију, а 1847. у лицеј. Свуда и свагда готово излазио је из школе са сведоџбом „првога превасходнога." Као лицејски ђак учествовао је у српском покрету уУгарској 1848. год., где је сам подигао Шајкаше и наредио, да се веже капетан Молинари, како би они могли ићи слободно у српске станове у Јарак и у Карловце. Таки сутра дан одвео је сам собом у Карловце највећи део Шајкаша са везаним Молинаријем. С пролећа 1849. год. послан је као државни питомац у Немачку, где је на берлинском и хајделбершком универзитету покрај поглавитога му предмета, исторнје, изучавао још и Филозофијске и државне науке. Као универзитетски слушалац издао је у Хајделбергу 1850. године: „Кигге ХЈеБегзхсћ!; Јев ^чнзЈ^еп ип<1 зШН■сћеп 2и8*апс1ез уоп 8егћЈеп," а 1852. год. у Берлину: „ОЈе пеиеге1Л1ега(;иг (Јегбегћеп." •Овај спис нашао је добар одзив у немачких рецензената и преведен је на Француски и пољски језик. 1852. год. постане доктором ФилозоФије на хајделбершком универзитету. Из Немачке отишао је у Париз. Ту је учио Француски језик и слушао предавања у Сорбони до маја 1854. године. По поруци „Друштва Српске Словесности« испитивао је за то време старе српске рукописе, који се налазе у царској библиотеци париској, као и још неке друге старине. Плод тога испитивања је састав: „Српски у царској библиотеци у Паризу находећи се рукописи," који је изишао у Гласнику „Друштва Српске Словесности," VII. од 1855. год. В§| По новратку у отаџбину, не могав добити по својој жељи катедру историје, а не хотев примити његовом спремању несходна звања, као: проФесуру Француског језика и уређивање званичних новина, уђе у министарство просвете као изванредни експедитор. Одатле буде без •своје молбе премештен у министарство спољних, а из овога у министарство унутрашњих послова, те је у оба та министарства служио редом као протоколиста, столоначелник, секретар и као начеоник. За то време изишли су у Гласнику из његовога нера: „Спомени неких старијих путника кроз Србију« (1855.), а годину дана доцније: „Књижевни образи. I. Јован Ст. Поповиа.« По одредби владиној уређивао је један месец дана (децембар) 1855. год. званичне новине. Написао је: „Отворено писмо г. Јовану Сг. Поповићу од Јована Ристића," Вуков „Српски рјечник« и „Образ српског језика." Трудио се још дау Србији популарише Шекспира, изложивши у прози нека његова дела. Као што се види, Ристић се за цело то време бавио нарочито с литературом, не дирајући у политична питања, а то зато, што је био спречен великим строгостима цензуре. Као прелаз са чисто литерарнога на политично поље може се сматрати овај Факт. Кад се 1858. год. „Друштво Српске Словесности" одупирало министарству лросвете, да одржи своју самосталност књижевну, био је Ристић писац његове обране, која је печатана у особитој књижици под именом: пРаспра између иређашње владе и Друштва Српске Словесности." Затим пак прелази он са свим на политично поље, на ком је 1860. год. обделао две брошире: „Законитост" и „РеФорме у Србији." Одатле се види, да политично деловање Ристићево почиње управо са догађајима, што