Србадија

6

СРБАДИЈА, илуетрован лист за забаву и поуку.

Св. 1.

Кад нојца паде на море сиње, У пристан Роте брод наш је стиго. Одјекујућим горама својим Стена се овде савила беше. На врху стени утваре страшне Изводе танац, около стара, По ноћном зраку, чудна олтара. Под стеном дивна ј' увала пукла С шареним цвећем, столетњи рањи У одузданом беснилу своме Поноћни што су ветри их љути Са ладних недра свалили стени. Ту плава река некаква бруји А тужан ветар с дебелог мора Помамно гони бадл.е и грње. Около грма ватра забукта, И војска себи трпезу даде. Но краљ је тужан и зоран био С несреће кнеза од Кариктуре. Влеђан и хлађан месец се диже, А сладак санак паде на војску. По месечевом тиханом зраку Шти гови плави ејали се беху, А чиста ватра већ се утрну. Но краљу очи не сведе санак, Већ оружан од пете до главе Из оглавак је пошао лако, Да мотри ватру с куле сарновске. Огањ је тавно у даљу сјао Крвав се месец за облак скрио. Тада се с брега холуја диже Те на ваздушни крили си бурни Утвору Лоде носаше грдну. Тутњавом силном изађе своме Насељу тавном утвара пуста, Те трже своје големо копље. Неподоба је ко поноћ била, Из страшног ока огањ јој сип'о, А глас јој беше ко тутањ грома. Фингал си спуети убојно копл.е Те гњевно рикну из грла бела: „На ветрима, на крилима Неуморних слугу твојих Бежи, сине цоћи глуве!. Или што си дош'о к мени Са оружем твојим страшним? Не бојим се твога чина Клет-утваро црие ./1оде! Од облака оклоп ти је, Од муње је сабља твоја Али зато не бојим се, Не плашим се твог двобоја! Погибијом гњев ми прети У невид ће те однети, Зови дакле олугу твога Па бе.к' испред лица мога!" Неподоба риком риче: „Што ме гониш са насеља? Селена се мени клања, Ја управљам судбом боја, У прах пада сваки народ Од погледа једиог мога. Мој уздах је вихар смрти, Ветрови су слуге моје, А од мене буре стрепе, Лош од једног даха мога Мора се са небом лепе! " Фингал грми: „Зао душе, Шири крила, па одлети! И кани се твога лова А на сииа Комхалова. Јесам ли из сента свога На рудине твоје дош'о? Јесам ли ја с облацима С војном својом на те иош'о? Ш-га се претигн ? Заман претње! Заман трзаш сабљу твоју: Вре запамти, никад нисам Измицао ја у боју! На владалац Морвенаца '•Зар од тебе да се плаши? ,Од конаља твојих худих г ,Не узмичу синци нашн!"

„Веж', Фингале, бежи дома, Од ужасног бежи грома: Е у руци буре носим А народе буром косим. Краљ од соре, чувен Фротал Под заштитом мојом сгоји, Као плева расуће се Сви војници пред њим твојн. Фронтал с' мени само клања, Па ја сам му у помоћи, Војска ће му Кариктуру Сву затрети ове ноћи. Веж', ([»ингале, бежи дома, Испред мога дршћи грома!" Рече и сабл.ом потегну грдном, Те чином својим блнже му ступи. Ал небојазно Фингалу стојн И тргнув своју сабљу убојну На утвару је јуначки пош'о. 11 добре сабл.е ковача Луне ') По околини зачу се звекет, Те од варница челика тврда Засину страшно сециште ,1оде. Тад утвора се у облак зави И растопн се обличје њено Ко стуи од дима у лаком зраку, Шго га детенце палицом шиба Када из пећи на иоље јури. Утвара цикну, те посадив се На крило ветра далеко прну. Ал Инистона задрхга етрахом Од ужаснога угворе цика, А на широком дебелом мору Заустави се вода од страха. Вој ска Фиигала од грдне хуке Тргнув се из сна, на ноге скочи И убојнога копља се лаги. -гОласност прети, мпслнла ј' војскл, На зорно скочи уз свога краља При тешкој лупи плавог оружа. Блед месец на истоку пз Краљ се врати с победним оружем. Војско му се зарадова јако, Но зато је ипак мирна била Као море кад бура умукне. Улин стаде несме да извија А брегови одјекнуше певцу. Али огањ нспред оног дуба Изновице забуктао силно, Те при чистом пуцкајућем огњу О јуначкоут делу причало се. Али гн.еван краљ широке Соре г ) Под столетњим растом седео је Тужећн у јаду големоме. Кариктуру опсела му војна, А он зорно на куле гледаше, Жудећ' крвцу Катуле јунака, Што га једном на сабљи победи. Кад је Анир још у Сори влад'о, Славан отац морнара Фротала, Нодиже се на мору холуја 'Ге догони морнара Фротала До пристана Инистоне града. Три дана је у Сарнова дворн Починуо при богатој софри Очаран од ватрених очију Поносите Комале 3 ) девојке. Л>убио је, огњем горио је Из дубиие срца млађанога, Да си узме за своју љубовцу Велоруку Комалу девојку. Не шће дати Катуло девојке, 'Ге се роди крволиће страшно, Док не наде Фротал у сужанство. 'Грн дана је у тамници лежо, Ал четвртог отпусти га Сарнов Са његовом лаћом брзоплопком, Те се врати завичају своме. Али Фротал осветом гораше Прот Катуле вал.аног владара. Ј ) Ике ковача, који је Фингаизв} сабл.у сковао. 8 ) Фротал. ") Ведро-чела девојка.

Кад су већ над пенелом Анира Горостасан ка.мен славе ') дигли, Дође Фротал, да се светн краљу: И заче се грдно крволиће Око Сарне све до Кариктуре. Кад зора над Инистоном плану Скину Фротал црн штит са рамена Те срдито чатресао с њиме, А војници на ноге скочише Те на море очи упрли су. Но мору је Фингал, славан крал.у, Са великом силом долазио, Те бард Тубар заиита овако: „Као јелен, с хума свога Кад но пољу гледи: Ко је онај чудан јунак Што овамо греди? То је Фингал, славан владар Добрих Морвенаца, Што се коиљем смртоносиим Преко мора баца! Јнтланд му за славу знаде, Море крви пролио је, Ишти мира, мој Фингале, Да не губиш слуге своје. Сабља му је муња с неба, У њега су војне млоге, Побиће нас све до ноге: Теби, краљу, мира треба!" ., Хој Тубаре, хој плашљивче Који тако збориш, Како ли је, да од стида Огњем не изгориш? Да уступим без да чујем Звек сабаља окевани; Зар у тами, да се зачну Кратки моји дани? Народ ће у Сори рећи: Ступ огњени Фротал беше, Ал сабл.а му већ не сија! Тек облачак што се диже А ступа већ нема више: Кукавичкн побег'о је И оруже скрио своје. Не, Тубаре^ја не могу Пред Фингалом узмицати: Слава моја вавек века Као сунце мора сјати! Нек поплави целу земљу Од јуначке крви море: Ал уступат' ником неће, Мој Тубаре, краљ од Ссре! Као вихар одуздани Јуначан се Фротал дигне, Ал ко хучна, бесна река Фингалова војска стигне. И заче се л.ути бојак. Око стена и кршева; Крвопир. сабља сева, А од гутња и од треска Дршћу сјала сва небеска. Као киша, пред Фингалом Фроталова војека пада; И већ, ено, већ уступа, У пећиие већ се крије Тако љуто Фингал бије, Тако гњевно напред ступа. Видев Фротал пронаст сноју, Он не мења лицу боју, Нити пусти сузу слану, Већ ко живи огањ плану У вис диже сабљу ковну И Тубара када зовну Ма од муке свисиут' шћаше Овако му бесеђаше: „Војска моја срамно бежи, Име ми се тамо.м зави: Али ја не очајавам, Ја ћу новој поћн слави! Ја не могу ледним оком Вечну своју гфопаст глати: На мегдан ћу, на јуначки Ја Фингала изазвати!

х ) Сноменик.