Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

160

шајима. Многи европски путници, који су га у то време походили дивили су се његовом пространом знању, зрелом суђењу и политичној увиђавности, па чисто нису веровали да је он неписмен и мислили су да он то крије из каквих политичких цели. А међутим неписмен, но даровит и љубознателан Милош, био је потпуним представником препорођене Србије. Овеже силе, леце способности и неодољива тежња ићи напред, све је то било више оних политичких средстава, којима је тада располагао српски народ пи његов књаз.

Милош је добро знао, да Србија пре свега мора осигурати себе у материјалном стању, и да вожд њен немора тражити туђе милости, па се старао, да умножи богатство како народно тако и своје лично. Пореска. система, која се тада практиковала у Србији даје нам појам о том великом богатству, којим је доцније владо Милош. Почем је турски грош непрестано падао у цени, које због ковазва нових и лошијих, које због нагомиланих Фаличних новаца, грађених за границом, то је на једној народној скупштини било решено, да цена аустријског талпра буде 10 гроша турских по да ће се унапред увек плаћати Турцима у аустријској монети и да Срби у трговини са Турцима, неморају примати турску мопету, него аустријску. Осим десетине, коју су Срби плаћали спахијама п од којих није никаква прихода имала турска државна каса, Срби су још плаћали следеће дације: харач, димницу, чибук и порезу, која је била знатнија од свију других. Харач, који обично плаћају у Турској сви становници мушке главе од 7—70 година, повишавао се у осталим провинцијама до велике мере; но у Србији, благодарећи независности народа и самосталности Милоша, он никад пије био више од 3, гроша, а иочем је талир вредио 10 гроша, то и харач није превазилазио 40 крајцара. Чибук који се плаћао од марве, долазио је до две паре на овцу, кову ит. д. Та два данка увек су ишли у касу султана; но почем је тешко било покупити харач, то су га заменули једном одређеном сумом, коју је морао плаћати или управитељ краја пли сам народ коме је остављено да купи харач у правој количини. Димница и мирија давала се у корист вишег духовенства: прва се састојала из једног гроша и 4 царе од куће итоје ишло у корист епископа; друга по 6 пара на кућу, одређена је била на исплату старог дуга српских епархија париградском патријарху. Највећа дација била је пореза, која је одређена на издржавање паше и његове свите, турског гарнизона, на издржавање народног вожда, унутрашњу администрацију по у опште на подмпривање државних трошкова Србије. Пореза у средњу руку износила је око 16. гроша од сваког ожењеног човека; но почем се по