Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

217

ним круговима у Потрограду нису најбоље мислили о Милошу. Држали су га за частољупца и слабо су веровали у његову оданос и сконост да слуша савете рускога двора. Па су се бојали да он не заузме онакав положај као што су га пређе имали кнезови Влашке и Молдавије, те ће после тражећи унутрашњу самосталност, радити такође самостално и у спољним питањима. Српски посланици врате се кући испуњени одушевљењем к Русији. Они су се радовали што су видили велику славенску државу, која је била кадра да натера, Турке да испуни жеље њиховог народа. При поласку из Петрограда, Добили су орден св. Владимира [. степена, који им је давао право на звање руских дворјана пи преко тога сваки добије још по 500 полупмперијала на поклон. '3%)

Ето тако су три државе: Турска, Русија п Аустрија признали политично биће Орбије, п закониту власт њезиног кнеза. То је имало уплива и на Србе, који су живили ван нове кнежевине. Пре свега Срби из Аустрије и Мађарске поврве у Србији. Они се гомилама пријављивали Милошу надајући се да им неће одбити ни једну молбу. Они су се пред овдашњим становницима поносили некаком својом важношћу, и готово сви су живили у уверењу, да је њима намењена, велика улога у новој кнежевини. А у самој ствари сва та њихова важност била је у томе, што су се неки од њих учили у аустријским немачким школама и што су били практичнији у трговачким пословима, док су урођени Срби облли по највише неписмени. Ови су дошљаци држали, да њихова браћа који се ослободише турске силе нису способни да собом управљају но само да носе оружје, а они су тек позвани да им даду „просвјешченије.“ Млоги су њи говорили, да су тамо зато прешли, да сав свој живот посвете отаџбини њихови предака, али у самој ствари они су гледали да се дочепају „већи столица.“ Србија је у то време заиста имала потребу у изображеним људима, па зато је правителство пошто је одпочело да чини велике административне реформе, примало све од реда који му се год јавио. Овде се није могло строго да пази на избор, али је опет међу њима било људи, који су били Србији од велике вајде. За овим Србима из Аустрије дошли су у нову кнежевину и они Срби, који су 1818 године отишли из свог отачаства и насели се у Бесарабији. Они су од тог доба имали непрестану помоћ од руског правителства. Али садим изјави да ће њихов положај бити осигуран, јер ће им српско правителство по препоруди Русије дати различна звања, те тако им ништа неће сметати да остатак свога живота посвете својој отаџбини. Повратак ових људи такође је био од уплива на друштвене одношаје у Србији. Они