Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

235

побројани чланци тако и пспуне, то сам утврдио хатишерифФ мојим висовим потписом ипослао сам паши београдском о томе и ферман. Он ће се с тобом договорити о извршењу означених чланака; Видинском паши послат је други ферман са тачним означењем граница ОНИХО округа што се уступају Србији и с показањем других тачака овога хатишерифа. Овај хатишериФ, утврђен мојим потписом шиље ти се на знање. Пошто се известиш о овој највишој вољи мојој ти ћеш се постарати да у договору са поменутим пашама извршиш и оствариш означене чланке. И признавајући благодејања с којима сам народ српски обасуо, ти ћеш све силе своје нато управити, да у свако доба онако радиш, како ће бити по вољи мојој високој Порти. И паштићеш се да у сваком случају станеш на пут стешњавању мојих поданика, што живе под твојом управом. Тако исто гледаћеш да како за се тако и за ме задобијеш поверење и благосиљање народа. Надам се да ћеш вазда бити на услузи мојој високој Порти, и да ћеш се владати по дужности верно поданог, чувајући се да никад противно овоме не поступиш“ '=),

Да не би вређао частољубље Турака који су били ван себе због успеха у преговору српских посланика, Милош није хтео да дође у Београд да саслуша читање хатишерифа. Тек после неколико дана дође као да се види с пашом и да прими под своју управу ђумрук. Кад је улазио у град, беше дочекан с пуцњавом топова које је јако зачудило Турке, јер они незнају да су икад мусломанске пушке оглашавале дола овека, из раје. Другога дана паша са целом својом

пратњом, ано преда Милошу здање ђумрука, и српски чиновници које је књаз одредио, тог истог дана почну вршити своје дужности. |

1 вебу 1884. године сазове се велика народна скупштина у Крагујевцу. Милош је поздравио народ значајном беседом. Он објави да су се последњим хатишерифом определили сви одношаји Орбије према Порти, и да ће од сад књаз поклонити највећу бригу унутрашњој управи, коју треба у велико реформисати. „Нама још млого војешта остаје да учинимо. Ми немамо ни закона, ни финансијске ни административне и супке системе. До сад нам је здрави разум био руковођа. Овако је још могло поднети, у оном нашем пређашњем незгодном положају, кад смо са сумњом гледали на нашу будућност. Но данас кад смо ушли у ред осталих држава, треба да докажемо просвећеном свету, да ми нисмо чета дивљих разбојника који су неспособни да се сами управљају, као што то најрадије говоре непријатељи наши, Дела дакле да докажемо. да смо ми јуначки народ достојан слободе

=