Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

270

већ одавно мрзе на Милоша сви они, који су около њега, па и његова породица, и књагиња Љубица, коју је он оставио не гледећи на то, што му је предана и што од њега много трпи; за тим рекне, да је и она за време свога бављења у Крушевцу пристала на то, да народне старешине устану. Сви прави отечествољубци, говорио је беседник, треба без страта да иду против Милоша и да ступе у Крагујевац, где ит чека (сво становништво и где ће се скоро искупити представници из целе Србије.“ Но овај позив опет народ не предусретне онако, како су се надали завереници, које кад види Петронијевић, он необично мајсторски преокрене своју беседу и почне сасвим друкчије да говори: да нико већма не жали, нето — ли што жали он — Петронијевић — што му љубав према општем благостању, у део дала такву тужну дужност, да устане противу књаза Милоша, коме од вајкада помаже у раду и који га обасуо толиким милостима; али шта ће, кад му потреба старати сео народњем па му судбина благу уделила дужност, која ће га, може бити, коштати живота; али отачаство мора бити свакоме дражије од свега на свету. За тим укратко спомене заслуге, које учини Милош Србији за време трајања борбе с Турцима за ослобођење и прешавши на управу, он већ више није зборпо да Милош ма што грешни, него је сву кривицу бацао на оне, који опкољавају књаза, прекоравајући их, да они злоупотребљују поверење књажево. Оваквом мајсторијом он се стави у онај положај, како је народ гледао на ток ствари, почем је сухопарно изнајпре предусрео Аврамово нападање на књаза. „Хајдмо браћо!“ говорио је Аврам: „да ослободимо књаза од ови мрзкиг људи, да му представимо наше тужбе и да га молимо да излечи наше патње. Сва ће Србија бити с нама.“

Како завереници нису били уверени да је народ срдачно заузет за ово предузеће, како му га описа Аврам п у овом друкчијем облику, они се реше, да најпре дознаду, како на ту ствар гледају Крагујевчани, шта намерава Вучић, па и предане 7 Јануара у Таборишту. Осим тога, они су очекивали још Стојана Симића, који није био успео да дође са својим људма из удаљеног крушевачкога округа. Шта је радно, за то време, Вучић» Он наоружа Крагујевчане, придружи их стојећој војсци, разреди их около двора књажевог као стражу; равашље позиве у околна села да се наоружају и што брже могу похитају у Крагујевац и постави заповедником над свом том војском калетана Туцаковића пз Груже, човека, који је био искрено привржен Милошу, а сам пак Вучић са 150 коњаника крене се пред устанике, заповедив Туцаковићу, да се брани са свом снагом, ако буде