Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

(")

419

у осталом само њихов почетак, био је печатан у „Рускон Бесбдћ“ за, 1869 тод. ењ. Ти П.

) Гле Теттућсе ТћеЏпаћтше Чег Бегђел џшлд Кгоафеп ефе. 5. 210—840. —

Тласникљ књ. П, стр. 225—927. — Ср. чланак: Вонничка Исторја Београда. Беогр. 1867. О србск. војводама 1791 год. вид. Гласн. књ. П. стр. 225.

в. чл. „Прилог српској историји око год. 17905 у Гласнику књ. ХХ (нов. П1); у њој је печатано 15 докумената, што се тиче саобраћаја Аустрије са. Србима прекодунавским, за време последњета рата турског с Аустријом. Најзначајнији су: молба од 24 Авг. 1790 год. коју је подписало мноштво архимандрита, игумана, свештеника, обор-кнезова и кнезова, — да се причека, с предајом Србије Турској; посланица српскоме народу његових депутираца, који су живили у Аустрији; у њој они доказују како је преко потребно молити аустријског ћесара, да буде стављен чланак у уговор мира, да Србија има онаку исту унутрашњу слободу, какву има Влашка, и да се Срби обвежу да само султану плаћају данак. У овој се посланици, између осталога вели, да они, који жеде могу за свагда преселити се у Аустрију; али се примећује. »„обаче боље б% наж било у налљој земљи бистру воду пити, него ли овамо кафу сљ млекома цм сљ шећером варити“ Митрополит пак Дионисије Поповић у својој приповеди овако објашњава услове новог преселења, у Аустрију: „1) сви они СОрбијанци, који су ради на ону страну прећи, наш најмилостивији ћесар Леополд вторни прима Ти, као отацђ своју дбцу, дае им ону милост и правице, косе годљ имаду едноверни наши и зато в 07% прежде на оној страни, то исто публицирати дао. 2) За четирн године дана, отђ сваке царске дације хоће бити слободни. 8) Сиротама онимђ кон немаду се сљ ничимљ живђти и понанвише женама, дћци, сакатнмљ модма на данљ по двђ крајцаре, хоће се давати. 4) Кон желе у митарске границе доселити се, хоће добнти земдо, кућу и све цо му е год, за уживанћ потребно. 5) Такођерђ и они, кон се у коморша м%ста доселе, земло, кућу и сваку помоћљ хоће имати и т. д. На свршетку митрополит проклиње оне, који желе да остану на јужној обали Дунава (т. ј. оне Србе проклиње, који неће са свота огњишта да тумарну у свет) па их избарабарује с Турцима и Чивутима и назива их да су лажови пред Богом.

В. 5. Ошшђегб, езвај Јаабогтаце виг Јев теуолшопз еб, 1' јаабрепдапсе де Ја Зетђје Ферт 1804 јавап/а, 1850 (Шејраа, 1855); 1. 1; р. 20.

Дотађаји који се десише у Србији од последње турске војне, па до почетка, борбе са дахијама, пропричани су „у Даници за годину 18285 у чланку „права година српског војевања на дахије“. Но осим тога што се у тој причи опажа велика непуноћа, ваља да приметимо, да је она написана на основу предања и сведочби очевидаца који су позпавади само ону страну радње која им је била лично позната. Па зато у допуну томе чланку Вука Стеф. Карадића ваља да се користујемо сведочењем других савременика, тих истих догађаја, напр. првим листовима из мемоара проте Матије Ненадовића, приповедањем Јанићија Ђурића бившег секретара Карађорђева, а у доцније време саветника у Србији. (Гласник. књ. 4).

Први кораци у историјском раду Матије Ненадовића потпуно обележавају њетов карактер. Неуморив у раду, он је се опета вазда управљао по приликама да види како оне стоје, да би тако определио сам начин своје радње. Шре но што ће се осветити Турцима, што му убише оца, он је испитивао рас-