Србија и Русија : од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине. Св. 1-[2]

434

слобедне воље оно писмо налисао, п учреднику послао, с молбом да та у новинама печата, и надајући се да ће те се п ви, као онп времена учредник србски новина, моћи тог писма опоменути умољавам вас господине, да би сте пмали доброту, у њеколико липија одтоворити ми, како се сјећате, од кога сте од т. Давидовића, или сте од мене речено писмо примили, с оном молбом, да га у новинама печататер и осим тога, ако што о овом писму знате да би сте пзводелп, саобштити МЕ.

зУ осталом с' отличним почитанијем пребпвам ваш покорњејти слуга. Јаков Живановић, у Беотраду, 17. Јануарија 1859.

Исајловић је одговорио овако: „Влсокоблатородном и високоученом гослодину Јавову Кивановићу саободног художества п Филовофије доктору султанскот нишана истихара кавалеру. Впсоквпочитајемп господине! У писму вашем од 17. Јануарија т. год. пмади сте дорботу саопштити ми како је њеки европски списатељ, у својој печатаној књити о покојном г. Давидовићу и о вама написао сљедујуће: Живановић терао је своје увреде противу бившег министра (Давидовића) дотле да га је у његовом прибјежишту натерао да подпише једно званично писмо, у ком он изражаваше своју благодарност к књазу за шедре подарке, учињене од овога његовој Фампаији, одваја своју ствар од ствари бунтовника год. 1885., а сврх свега. од ствари србског Лелевела, Георгија Шротића ког планове разорптедне п продрвљивост републиканску он осуђиваше,“ Из свију ови рјечи тог списатеља ја поуздано закључујем, да то није никакво друго, вао што он вели, „званично писмо. него оно истоветно које је покојни Давидовић из Смедерева мени у Београд послао, с молбом да га ја, као тадашњи учредник, у нашим повинама од слова до слова ставим, као што је под 10. Јунија 18586. год. допста и учињено. Чудим се дакле како је тај европски списатељ противу јавне истине могао којешта булазнити и рећи, да је покојни г. Давидовић на писање реченог писма натеран, кад то писмо њему ва чест и оправдапије његово служи, као што је сам и он (Дазпдовић) дошавши после њеког времена у Беотрад мени устмено блатодарпо, што у истом писму ништа даже ни самог Лелеведа пзоставно и ништа изјаснио нпсау. А друго као што је пјели овдашњи свет покојног Даврдовића познавао, допста вити је он тако слабог карактера бпо, да би се на какво нибуд дјело, које б6п вољи и уверењу његовом било противно, ма од кога натерати дао, нити п пок о вами (пеласкам вам но истипу исповедам) предпоставити може, да би по мужествености духа и човјечпости чувства вашет — кадри били икота на спјету, а камо ли отмјеног и заслужног човјека п друга вашег па тавово што натеривати, што би нарушенију чести и доброг имена његовог служило. У остадом ни то није пстина, да је покојпи Давидовић од вњаза Милоша за неку кривицу у Смедерево прогнан, као што се тај европски сппсатељ на другом њеком месту у књизи својој труди доказати, није, велим, истипа јер сам ја више пута из уста Давидовићеви слушао, да је он сам себи Смедерево за будуће обиталиште своје изабрао, као мјесто на Дунаву, у пријатпом предјелу ЛХежеће где ће чист и пријатан ваздух порушено му здравље његово поправити моћи. Да је пак књаз Милош фамилији Давидовићевој од времена на време, уважавајући заслуте његове, по њеке подарке чинио, п то ми је покојни Давидовић сам више пута казивао, Цјело дакле вопросно пвложеније тог европског списатеља, сасвим је пеосповано јавној истини противно, па тако или по собственој пакости списатеља измишљено, пли по лажним допнотегпјама И саобштенпјама други злобни клеветника нагрђено и изопачено.