Србија и Југословени : за време рата 1914-1918
39
бију као на неки: фактор, који би, у име Југословена, допринео победи Савезника.) Пошто смо „сад несрећом сви уједи-. њени“, то Савезници треба да се окрену и од Србије и од садашњице на другу страну, и да рачунају само са будућношћу. А будућност је, што се Југословена тиче, не у обзирима према већ учињеним заслугама Србије, него према заслугама, које ће „снажна Југославија“, после рата, шек стећи, јер ће спречавати будућу „немачку најезду на Исток“ и тако дати могућности, да савезничка победа буде до краја искоришћена! Тако г. Д-р Трумбић.
Међутим, Савезницима у томе тренутку није било толико до будућности, ни до спречавања будуће немачке најезде на Исток, колико до одбијања Немаца од Вердена и Ипра. Ако подлегну сугестијама г. Трумбићевим, па се окрену од Србије и њене војске на солунском фронту, чиме онда да накнаде помоћ, коју су им Срби, тамо, још једнако указивали 2
Е, ту је г. Трумбић отворено показао да се њега српска народна душа ништа не тиче, те је просто довикнуо Савезницима: истранџирајте Србију, па ћете имати уза се Бугаре!
Ту тему развијао је г. Трумбић у другом делу свог поменутог чланка. Он је ту покушао убедити Савезнике да ће и за њих будућа „снажна Југославија“ бити од користи само тако, ако она обрне леђа Вардарској Долини и Егејском Мору, па „оријентира свој слободни развитак спрам Западнога Мора, спрам Јадрана“! По г. Трумбићу, једино би таква „Југославија“ дала нашој раси „равнотежу и благостање, од чега би имали користи и сви наши суседи“ ми једино би тако ми постали „у будућој Европи једно од најсолиднијих упоришта мира“! Нека, дакле, Савезници обећају створити такву „Југославију“, па ће одмах уза се имати Бугаре. А могу то тим лакше обећати што Србије и слободних Срба „нема више“ и што ови други „Југословени“, које представља г. Д-р Трумбић, ето, радо пристају на то, јер хоће да помогну Савезницима, дајући им прилике да оно, што су изгубили у Србији
2) Окупација Србије, како се још у 1916. год, чуло, произвела је у круговима „Југословенског Одбора“ у Лондону радост. Неки од чланова „југословенског Одбора“ приредили су себи чак и весеље, кад су чули да је „са Србијом свршено“ и да смо „сад сви несрећом уједињени“, јер су били уверени да им „пропаст Србије“ даје могућности лакше стварати „југословенски народ“ и правити комбинације њима драге. А пок, Суџило ишао је у томе тако далеко, да је о Новој Години (1916)
дошао у српско посланство у Лондону и радосно узвикивао: „сад смо равни!“