Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

„Саопштавајући Сонину пројект ноте за Бугарску, енглески амбасадор изјавио је, да Греј сматра да је општа жеља Савезника саопштити Србији поверљиво у којим тачним размерама биће њено повећање. Сонино је указао на три раззога, који га побуђују да се успротиви таквом саопштењу:

„|. (Све што се поверљиво саопштава српској влади одмах се предаје јавности.“:)

„2. Србија ће сматрати свако такво саопштење као полазну тачку за тражење нових уступака у њену корист;

„3, Превремено објављивање садржине уговора причиниће тешкоће талијанској влади у самој Италији, јер би била принуђена давати обавештења јавном мнењу, нарочито односно Ријеке, што све треба избегавати. С обзиром на све то Сонино претпоставља да одговор Србији треба ограничити општом фразом о изласку Србије на далматинско приморје,“ -

Два дана доцније (10—УП—1915) телелеграфисано је из Петрограда руским амбасадорима код савезничких влада, па и Гирсу, једно саопштење од Нератова, помоћника Сазонова, о тој истој ствари. У томе саопштењу није се више остало једино при томе, да се и од Италије добије само начелни пристанак за једну декларацију, која би се имала учинити Србији, него се, донекле, прецизирала и садржина те декларације. У тој депеши Нератовљевој јављаше се, да се „Сазонов у питању компензација Србији саглашава, да се саопшти Србији да јој четири савезничке државе обезбеђују обалу између Дубровника и Сплита са острвима Брач и велика и мала Жирона“, али наглашаваше, да се Србији уопште могу определити компензације само „под условом да се до краја рата остави ошворено пштање о Ријеци и сједињењу Хрватске са Србијом.“

Италија чак није хтела пристати ни на такво једно саопштење Србији. И кад је енглески амбасадор, овога пута

1) Ово Сониново трђење било је скров неистинито. Кад је приликом конферисања на Крфу, Д-р Трумбић замерао српској влади, што у извесним дипломатским питањима није и „Југословенски Одбор“ претходно био обавештен, наводећи за пример одговор српске владе поводом захтева савезника о уступању једног дела Маћедоније Бугарима и концесијама, које су се, због тога, Србији имале учинити, г. Пашић || поред осталог, одговорио: ,.. „Најзад има питања врло деликашних у која нису посвећени ни сви чланови кабинета“. Човек који овако говори и ради не предаје јавности поверљива саопштења. И Сонино је то добро знао, ма да је другчије говорио. г

| Србија и Југословени 5