Србија и Југословени : за време рата 1914-1918

69

лија противила учинити једну заједничку декларацију Србији и односно Хрвата и Словенаца, Србија, са своје стране, у том погледу, нити је могла нити је хтела попустити.

Осећајући да је Србија у потпуном праву, г. Сазонов је пред непоколебљивошћу барона Сонина морао приступити покушају излучивања Италије из акције, коју би Савезници предузели према Србији, у циљу да је успокоје и отклоне њезину оправдану узнемиреност. Руским амбасадорима у Лондону и Паризу послата је у тој намери, из Петрограда, 30. јула, 1915. год, под Повмо 388, следећа депеша:

„Категорички отказ барона Сонина чини врло тешком задаћу Савезника утишати узбудљиво неповерење у Срба односно њихових компензација и односно Хрватске. Да би се омогућила ова задаћа и олакшало Србима да приме нове жртве у Маћедонији, г. Сазонов хтео би сугерирати владама у Паризу и Лондону да оне, у троје, учине Пашићу следећу декларацију:

„Савезници су везани у односу према Италији свечаним обећањем да до савршетка рата не одлучују ништа о судбини Хрватске и јадранске обале, почевши од залива Волоска до далматинске обале, подразумевајући ту и Ријеку. Они, из тог обзира, могу само поверљиво обавестити г. Пашића о њиховој шврдој одлуци помоћи приликом закључења мира уједињење Срба и Хрвата, ако ови други покажу жељу за то. Италијанска влада због мотива унутрашње политике спречена је да узме учешћа у овој декларацији, за чију садржину Савезници моле српску владу да је чува у апсолутној тајности.“ ')

Да ли су у Паризу и Лондону прихватили овај предлог руске владе није нам познато. Судећи по једној депеши, коју је кнез Трубецкој послао из Ниша у Петроград 6. августа, 1915. г. под ПМо 401. изгледало би као да суу Паризу и

1) Чланови бив. „Југословенског Одбора“, па и загребачка „Слободна Трибуна“ (од 17. - ТУ - 1921.), ниподаштавали су акцију српске владе до те мере, да су јавно тврдили како Србија скоро све до свршетка рата, није могла добити од Савезника више до обећање да ће бити ослобођења, и да је то, управо, „Југословенски Одбор“ онај фактор, који је израдио код Савезника признање ослобођења јужних Словена Аустро-Угарске. Наравно, ово самохвалисање нико никад није озбиљно увимао. А Пг Трумбићу су, приликом једног званичног ручка у Паризу, за време трајања Конференције Мира, и Лојд Џорџ и Клемансо отворено рекли да Савезници све шшо чине, чине Србији и здог Србије. Кад је Ог Трумбић споменуо Хрвате и Словенце, који се боре као дооровољци на солунском фронту, и на које се ПОг Трумбић позивао да докаже како су и Хрвати и Словенци допринели победи, онда је на то