Србобран

Стр&нд 1 * ~ ’^ **СРВОБРАН**

бКВОВКА^ — 5ЕКВ ШЕЕКЕУ Ри1>1мћс4 ћу 5ЕК.В1АН Е1ХЈСАТ10КАЕ ^N0 ВЕКЕУ01.ЕМТ ЕОКО ОЕ 5ЕКВ РЕ0ЕКАТ10М „51.0СА" 443 У/*Н ззаЛ %Г«с( Уогк, N. У. ВисЈосм МапаЈсг: М- X. РтМ*. 44| ЗЗП(Ј 5 *., Не»к Уогк, N. У. ТИ.*ГНОИВ: СНЖ 1 . 1 КЛ *оо«.

ЖјјшфЛ м •с*оо4'<а1жв# штшт Ш ис Гм: ФШт Жмг Тогк, Ж, Т., иа<1сг 1ћ* ао! о! |, 1 *?џ>

Као што рекосмо већ, Аустрија је била граница. Као такова она је пружала изванредних згода. Стари свет стављао је Словене изван закона. Све што се напред, на истоку, освоји, била је чиста добит за онога који то учини. Рудолф зграби ту прилику. Као цар немачки он је имао права да тражи Аустрију од Отокара Аустрија је била царска зем ља. Тако дође до рата и у борби на Моравском пољу (код Динкурта) погине чешки краљ Отокар и Аустрија потпадне под власт Хабзбурговаца. Ту овај 'јеврејско-немачки пљачкаш први пут омасти своје бркове словенском крви и на костима словенским заснује будућност Хабзбуршке куве. В е ш т и ц а. Један историчар вели за Рудолфа: „...врховнатежља н>е гова била је не да повева мон државе, већ да појача богатство своје породице.” И то је тачно. Хабзбурговци пису државници, већ крунисани шпекуланти. Они нису створили ниједпу државу. И не само то; сва њихова веза са државом са стојала се у томе, да за себе личпо искористе борбе, које су се водиле између великих владара и племпћа. који су тежили да. огранпче владалачку моћ. На тај чачпн је Ру шлф и 1 Шо[ 1 агГза немачког цара. Хабзбурговцп су били мухе, ко је наваљују на лешипу. Од кру не они су тражили само једно: да дођу до владалачког права да оптужују племиће за издају и да им одузимљу имања и при свајају себи, додају их својпм породичннм пмаљима. Бећих шпекуланата није било на свету. бама између папа и великих немачких владара извојевали су себи право, да им се не може одузети имање без одлуке племпћског суда. То значи. да. краљ сам није могао то учппити. Ту псту уредбу морао је завести краљ Апдрија у Укарској 1222. годино. послс по впатка са иесрећног крстатп-

ког рата. Ова уредба, која је ослабила краљевску власт, сто ји у непосредној вези са тежњом папа да ослабе владаре. Слична уредба у Енглеској, „магна карта”, постала је услед борбе енглеског краља Јо вана без земље са силним папом Иноћентијем Трећим, кога су звали „наследником не св. Петра, већ цара Константина”. Ми на ове ствари скрећемо пажњу за то, да со види, како такозване „напредне установе” у Енглеској, Немачкој, Угарској и Хрватској — у које се рачуна и ова „златна була” — у ствари нису напре дне, већ назаднс. Онс су постале покушајима назадних елемената, папа и велике властеле, да обуставе ток природног развића државе. II што је најзанимљивије код тих урсдаба, које су постале уставом дотичних држава, то је ова ствар. Оне су вредиле само онде, где су 'одговарале пнтереспма папа и љихових савезника међу великом властелом. Изван круга тих интереса престајала је љихова моћ. Тако је дошло да су Хабзбурговци, п крај те уредбе, опљачкали и истребили стару хрватску властелу. Пу о томе други пут. Ова уредба нас се тнче овде у толико, што је она бпла једап од разлога зашто су‘Хабзбурговци тежили да пређу са Рајне на Думав. У Немачкој нис.у били у стаљу да. помоћу краљевско власти, отнмљу имања племићска. Иемачкн племићи били су п сувпшс јаки. Уз то дошло је јога нешто. У то доба дуж Рајпе удруже се већп п богатији градовп у „лиге”, па јме себи најамнпчке чете п почну се силом опирати племнћскнм пљачкашпма. Дакле

впшо било југовппе нп с тс стране. Ради тога опи су од не мачке крупе тражили само једно: да се дочепају земаља на псточној границп. ту се угљезде и почну даље сноватп. Трп државе пружале су одличну пљачку: Иешка. Мађарска п Хрватска. Спе што је требало Хабзбурговцима после тога, то је да се утруже с папама и да

добију „отворене руке” на истоку. Чим Аустрију добије за немачко царство Рудолф се почне бринути, да Аустрпју претвори у државнну своје обитељи. Иначе, по државном праву Аустрнја је, пошто је била отета од чешког краља Отокара, прнпадала круни немачкој. Док је на престолу немачком хабзбуршка породица дотле је она могла располагати том земљом. Али када буде пзабрап цар пз друге купе, Аустрија прелази на ту кућу. Рудолф се користи једном државном недаћом, да постигне што је тражпо. Између немачкпх већих градова и немачких племп ћа дође до љутих окршаја и дугих борба око земаља, градова. На тим земљама били су иасе љени слободнп људи, „пфалбиргер”, које су градовп штптили од племииа. Племићи се реше, да те слободне грађапе подвргну под своју власт те ради тога дође до рата. Сваки озбиљан вла.дар. кому је стало до државе, прешао би на страну градова. Али градови ппсу ималп ..прапо гласа” прн подсли државииа, а племићи јес.у. Рудолф прсђо иа сграиу плсмића и за ту услугу племићп пристану: да се војвод ства Аустрпја и Штајерска даду у „лено” (паследно власнпштво) Рудолфовим сиповима Рудолфу п Алберту. То је било 27. децембра 1282. По нашем народном верова љу свако дете. оснм Исуса Хрн ста. које се родп на Божић, пије „чисто” — вештица је. Аустрија је рођена трећп дан Божића. Цела исторпја љеца по■гврђује--. иашег народа. П човек. запањеп овом страховитом катастрофом. коју је Аустрија спремила Европп. склон је да верује. да се п у томе налази пека „прилика”, гато је батп Грбпјп суђеио да зада првп од оних удараца. под којпм ће се та ..вештица” срушити... Нревет. кеса. уцењивање. Када су се дочепалн Дунава, Хабзбурговцп почну развијати онај стгстем политике који је Европу довео до ове дапашље катастрофе: подпзаљс држава тга уцепи. кревету и кесп. Нптата ту политпку не представља тако јасио као љпхове жепидбе. Нпсу бирали: старо п младо. .лудо п лопов. све је прп стајало за брачну постељу хаб збуршку — „европску дипастију”, како јој тепају пеки од наше браћс Хрвата! Један од

њих ожепи бабу, удовицу чешког краља Венцеслава Првог и на основу тога затражи чешку краљевину. Други од њих ожени Јелисавету, ћерку мађарског краља Жигмунда и на основу тога уседне па престо угарски. Ова Јелисавета је била лопов: по њеној наредбп разбојници разбију браву, изломе печате на дворској капели и украду круну св. Стевана, угарску круну, и ноћу је прснссу из ВитЈеграда! Да се дочепа шпанског престола, Филип Хабзбурговац ожсни Хуану, ћерку шпанског краља Фердинанда, која је била — суманута, луда. II... тако редом! Отуда и долази то, да је вепи део Хабзбурговаца .туд. пуст и — неспособан за оплођавање. ^МушКа лоза хабзбуршка сасвим се угасила нре трп столећа. Од Марије Терезије та се кућа држи на сукљи. Где није помогао кревет, ту су Хабзбурговцн прибегавали кеси. Пзбор Фердинанда за кра ља хрватског 1527. годпне постигнут је обпчннм куповаљем племићских гласова. Нп сам загрсбачки бискуп није се либпо да од Фердинанда, за свој глас, прими (5000 дуката! Онда је дошао читав низ уце љиваља угарске и хрватске властеле. У то доба нападалп су Турци свом силом на Угарску и Хрватску, пошто су билп веп прегазили све државе на југу. Тн турски ратови били су „златна мајна” за Хабзбурговце. У току тих ратова они су подигли своју куг>у на „царску” висину. Али не великим државничким подвизима. нитн сјајним војничким дслпма. ••' т 'м,е, да се вешто ис, у ,„Љ>Лмал'Ро;шцеуее-_ да н својих поданика. У току тнх ратова опи опљачкају всћп део угарске и хрватске властеле; ову последљу униште са свим. На тај начин дођу до баснословног богатства и до сплних земаља, Отетом зеМљом послужили су се да подигну нај бољу војску оног доба — граппчаре и шајкаше, који су се врбовали из српских досељепика по Хрватској, Славонијн. Срему. Банату п Бачкој. На велика властелппска имања су привлачплн најбоље офпцнре из Италијс. Француске п Нема чке, Новцем, у најгорим случајевима, откупљпвалп су сс од турских султана. За све то време старалп с.у се само за своју куну. Нрва им била брпга да се љихова тсућа прпзна наследттом на престолу мађар ском п хрватском. Притешље-

У опо време у Немачкој стојале су ствари овако. Немач- за господаре Кобац-Града нијс ки племићи, захваљујући бор-

ти се. Газда Иван није скид’о ока са девојчице, — Како је име малој? упита он Марију. — Иванка, — речо Марија. Иван се опет заплака па рече кроз сузе: — Исто тако и оној мојој. — А шта газда? — ппта га Марија. — Ништа, сестро. Тридесет и пет је година, како сам се оженио. Дванаест година није ми жена родила. А кад се намири дванаест она ми роди девојчицу ка’ златну јабуку... Дете расте, па кад би најмилије, оно Богу на истину... Више није рађала. А ја од то доба одим по свету трговачким пословима. И после толико година видим твоју девојчицу. А знаш ли да је — сунце ти је грејало — налик на моју покојну Иванку ка’ јабука на ја-

буку!... Оди чичи, дико! Оди кући!... Дете му прнђе. — Пољуби чичи руку — рече јој мати. Мека уста. детиља дотакоше се рапаве руке љеговс, а њега опет облише сузе. Прпже се, пољуби дете, маши се у недра п извади кесу. Тури руку у кесу, па узевши један дукат, даде детету. Дете однесе матери. Марија се зачуди и погледа трговца. — Газда! Ово је дукат. — Јесте, снајо. То сам дао твојој малој. Међу тим Макспм беше смамио свиње и Берба се дпже тамо. Мало час, ца се оба вратише. — Погодисмо се. — Добро, — рече Иван. — Марија, донеси ону чуТ УРУ — рече Максим — да по-

пнјемо коју за сретне погодбе. Марија донесе чутуру н даде Максиму. Он сешрекрсти: — Помози, Боже! Весели, обрадуј н разговори! Дај нам род, плод п бсрппет! Добро ми дошли, и спасп Бог! — На спасеније! — велп гз зда Иван. Максим се напи, па му пружи. II он се напи, па додаде Берби. Кад Берба спусти чутуру на зтмљу, запуташе сви к’о заливени. Једва у неке дођо Ивану реч на уста. —Па како ми жпвпш, брате? — упита он Максима. Максим одмахну руком. — Ех, како живим?... А како ћу и живптп до спротнњски!... Ситпа деца сустигла, све једно другом до ува, а само женскиње. — Колико пмаш деце? *

— Дсветоро. Осам девојчнца п једног мушкарчића. Ивану стаде битн на слспим очима, Сав се, готово задрхта од нске стрепље. Оп рече: — Па велиш, тешко тп? — Још мало, па ћу кичму п грста. у рукама носити!... Распидо сам се!... — Па, знаш шта? — рсче Иван а глас му дрхће ;трепери ка лист на јесици. — Шта? — пита Макспм. — Да се збратимо ја п ти! Дај ми ову твоју малу да је усиним! — рече Иван а напреже се да своје уво заптије, да не би чуло зла гласа. — Шта рече, газда? — Богат сам, па сам најсиромашнији! Бог ми дао што блага на земљп има, а узо ми моје болеве. Човек сам, радити морам; али коме радпм?... Дај ми је, све је њепо!..

ни од Турака, мађарски и хрватски племићи пристали су на то. Бунили су се из почетка, алп у тим случајевима Хабзбурговци су повлачили своје војске из јужних граница и Угарску н Хрватску остављали нзложене турскнм најездама, Када. су Мађари и Хрвати прнбегавали турским султанима и с љима склапали савезе (Текели и ЗриљскћЈ, Хабзбурговци су их прогласили вслеиздајпицима, пленили нм имаља н трсбилп их. Друго ј'с до шло да се наследно краљевско право пренесо и на женгке потомкс. На сличан начин постигну Хабзбурговци и то. При свему опоме помогло им је код спета на странп то. што су они представљапи као заточпици Хрншћапства од Турака, Та околпост, страх од Турака, принудн римске папе да се пот пуно прпслопе уз Хабзбурговце. Још од всликих ратова за рефомацпју. протестанство, пз међу папа н Хабзбурговаца дошло је до усрднпх одиоса: Хабзбурговци. пз чистог рачуна, ста јалп су тада уз папе. Уз то измсђу папа н Хабзбурговаца дође н до једпог другог споразума: Хабзбурговци дозволе папама да у љпховим државама шнре католпчку веру чсђу православнима. па груб и суров пачпн: из тога се. временом, развије такозвани унпјатски покрет С л о в е н и. Имаљуди, који би реклн: па ипак, само то што су Хабзбурговцп успсли да се догурају до таке висние да у историји Европе играју тако видну улогу, сведочанство јс њихове ведичине! ^ Ниже ..фплософпје” нема од те. Научљацп веле. да с.е клице сушпце налазс свуда у ваздуху, да их удпше сваки човек. Али те клнце успеју да ухвате корена и да се размноже н развпју у п.тућпма човековим тек онда. када човсков оргапизам ослабн услед других узрока: назеба. слабе хране, нетовол>ног одмора, разних по вреда у плућима п тако даље. Тада када паступе ти услови, јетпа клица. која сс иначе не да видети голим оком. савлада човека — који је неколпко мплијардп пута већн и јачи од ње. Е. „слава”, „велпчина” п ..ленота” Хабзбурговаца спада у тт исту врсту. Они су засели у грло Европе опда када се оиа палазпла Сузе му лнше низ образе кад је ово говорпо. Максим се стаде чсшати иза ува. Марнја лзађе пз куће, па само, запрепашвена, колута очпма; погледа сад на Максима сад на Ивана, Бсрба се умеша. — Максиме, ако желиш среве свом детсту, подај је! А Максиму је нешто тутљало у глави као гром кад пз дубоки дубипа грми. Он упита II без воље п не знајуви шта пита: — А одакле но ти бн, газда? — Ја сам, брате, из ваљевске нахије. Ја сам Иван Гвозденовић. Чуо сп ваљда? — Та оно... чуо сам... — Па шта рече?... — Марнја!... Шта велпш ти? — Шта во рећи? — викну Берба. — Зар се ту још говори.

у Једном прелазном болесном стању. У средњој Европи водила се борба између две врсте сила: оне, која је тежила да ојача краљевску власт на рачун властелинских пустахија, и сила које су радиле у противном правцу. Из мрачнога Рима на средљу Европу гурала је промаја и она је слабила моћ првих сила. На граници те државе на истоку почели су се ударати темељи држава са јединственим народима: Словенским. Још су преслабе биле силе у тим државама да их учврсте и опстанак им зајамче за будућа столећа. На љих су почеле наваљивати азијатске хорде са истока. Унутра су биле уздрмане разним потрссима: пропагандом за прслаз у Хрпшпапство и уређењем одпоса пзмеђу државног поглавице и разних сталежа. Европа је сличила детету, које добпја. зубе: била је болссна, у грозннцн сталној, немирна. Али та болест била је нешто прпродно п здраво. Да је централистнчким силама пошло зар уком у Немачкој да по беде разорне силе беспог плем ства, Немачка бп се развила у напредну државу. Да. су словепске државе остављене на мпру са запада, дапас би ту била велика и моћна ческа држава, Колика би то била добит за Европу, сведочи необична способност старих Чеха за духовпо и културно развићо у доба Хуса. Оватсо, у то доба боловања средље Европе. у њена се плућа увлачп хабзбуршка пошаст н целој историји средље и псточне Европе даје сасма други правац. болестан, окужеп. За чнтава столсћа ометен је прбцес развијања царске, цеи-' тралистичке власти, и средља Европа све до данашњих дана пати од те несређености: све до данашљих дана налазнла се у стаљу превирања, алп пе више здравог. већ болеспог. П овај данашњи рат нпје ништа друго већ природна последнца тог отровпог вршљаља хабзбурптко куће по Европн: то је кашаљ п крволиптење плува, зараженпх сушицом. Срећа је за Европу само у томе. што на попрпште љено долази народ чисте и јаке крви\ бистра духа и необично плодан и родап — Словепи! Оин ће ударити ..глогов колац” вампиру са Кобац-Града и упутити је путем пеометеног политичког п културног развића. *

Збрати се са ’ваким човеком! Та да. си п слуга љегов, више би ти вредило. Воћ ’ко ннсн рад да ти дете буде срећно!... — Марија! — виче Максим. Марија се скаменила. Подупрла леђима плетер од кућице, па се скаменила. Да си јој руку сек’о, не бп ти умела рећи ни једне речи; не би умела ни јаукнути... — Ама, зар још ппташ, луЈфче луди?! Зар се још осврћеш? Пољуби се с братом; немој ни трснутка да мнслиш! — Она ће ми бити живот! Ја ћу је гледати ка’ мало воде на длану! Моја стара исто тако. Ићи ће одевена. ка’ пауница!.. Моја душа њена је! Знаш шта је жнвот?... Она ће ми бити живот!.. Она ће ми бити срећа и радост моја. Ја деце немам, она ми је све! Ти још имаш, Бог ти је дао!...

ВроЈ ззз.

Оног дапа, када се скрши ^ царство вампира са КобацГрада, дићи ће се дух старог Отокара Пшемисловића, пружиће руку своју на далеки југ и узвикнути: „Благословено царство твоје, Петре Карађорђевићу! Ти бејаше онај који освети невино проливену крв прве словенске жртве вампира са Кобац-Града!...” М. Јевтић.

0 П 0 М Е Н А. Срп. Д. Д. ,.Св. Ншсола” бр. 7 С. С. С. С. опомиње оне своје чланове, којн дугују братству, да свој дуг подмире до 13. августа, иначе ће бити брисани из друштва п савеза, Сав новац трсба слати на друштвеног благајника, пошто је рачуновиђа болестан. Такође се умољавају члапови дау чествују на рсдовној седници, која ће се одржа- * ватп 13. августи. тр ће се решаватн важне ствари а такође биће избор новог рачуновођс. Јандре Ивковић. прсдс. Н. Ивошевић. благајник. .. ПОТРАЖБА. С. Д. Д. „Војводина” бр. 87 у Барбертону, 0., тражи свога члапа Бранка Ковачевва да се одмах јави своме друштву и подмпри своју дуговину. Ако се не јави до 6. августа по н. к. бићс брпсан из друштва н савеза, Адроса: 618 Кориел Стр. СРП. АМЕРИКАНСКО ДРУШТВО ЗА СРПСКУ СИРОЧАД. Пре неколико месецн Срп. Американско Друштво у Чика.гу. Ил„ упутило је друштву Српске Сирочади у Чикагу своту од $150.00. Такође је репшло Дш' прбшлоЈ^седници од : 12. о. м„ да и преостатак своте од $159.75 упутп. као и прву. за исту сврху. што укупно чини $309.75. Даље ће исто Срп. Ам. Друштво радити за српску снрочад п за корпст целога Српства, ђорђе П. Шакота. тајник, ПОТРАЖБА. Умољавају се читаоци овог листа .да нам јаве садање бо- 4 равиште ^.ђана” Ж/ивкевића и супруге, или пека нам се г. Живковић сам јави. Тражи га суднја г. Роб. Е. Хикман. из Бентона, Пл„ да буде сведок у парници Мајка Вуковића, ко јн је по мншљељу самога суди је невпн у целој ствари. Г. Живковић је мајнер, око 35 г. стар, а живио је пре у Рак Спрннг. Вајоминг. Чујеш, Максиме!... Брате!.. Дај ми је! Човек стаде кршити руке. Суза вншс није им’о, али је дрхтао сав као да га тролетница ** тресе... Максим подиже главу. Виде Марију где гледа у Ивана и плаче. II он се заплака. Викну: — И дајем ти је!... То јс бно гром... Иван се чпсто обсзуми; учини му се није добро чуо. Хтеде даупита, али сс сам језнк увуче дубоко. У тај пар им’о је куражи да удари на чету Турака; али није им’» куражи да још једаред запита Максима: шта је рек’о... Максим се већ диг’о на ного. — II нек’ ти је са срећом!... , II да Бог да жнва и срећна да , буде моја мезимица!... Као жедном хладни извор,