Србобран

СРПСКИ НАРОДНИ ЛИСТ II ОРГАН САВЕЗА СЈЕДИЊЕНИХ СРБА СЛОГА

Р В О В Р А N

ЗЕКВ МАТ1СЖА1, РАРЕК АМБ ТНЕ ОКСАИ ОР ТНЕ ЗЕКВ РЕ0ЕКАТ10И „ЗЕОСА”.

Број 378

ЊУЈОРК, Њ. ]., ЧЕТВРТАК, 5 . ЈАНУАРА 1917.

ГОДИНА 7.

УРЕДНИШТВО „СРБОБРАНА” ЧЕСТИТА НОВУ ГОДИНУ СВОЈ СРПСКОЈ БРАћИ И СВИМА СЕСТРАМА СА ЖЕЉОМ ДА ОНА ДОНЕСЕ СЛОБОДУ И УЈЕДИЊЕЊЕ.

и*Е311Ш ВДГР80Р НРЕ1ЕЕМЕ ВНЛЕОНУ Савсзнички одговор прсдседнику Сједињених Држава још је много значајнији од одговора. којн је пре неколико дана добила Немачка. Оно што јс у одговору Нсмачкој бпло само паговештено у овоме јс одговору казано јасно и разговетно. И, што је најважније, нз овога се одговора јасно види да су савезници свсснн не само свога права, него и своје снаге да то право извојују. Разуме се да и савезници желе што скорији мир. Они то јасно кажу готово у самом почстку свога одгово!>а: „И савезници желе онако псто дубоко као н Сједпњене Државе да. се што скорије оконча рат, за који су одговорне цснтралне снле н који намеве човечанству тако свпрепа страдања.” Алп баш стога што су свсснн да се боре за „независност народа, за право н човсчност”, онн не верују да се у садашњем тренутку може дош! до мира који би све то обезбсдио. Дабогме да бн одговор савезннка био сличан одговору који су Немцп са својпм савезницима упутилн председнпку Г)Илсону, да су се ограничили да само овако нсодрецено номену сврху свога ратовања. Алп како опи немају инкаквих разлога да крију своје намере, они су били јасни н одрсђсин. Пошто су утврдилн да- су рат нзазвале и отпочеле Немачка м Аустро-Угарска, „у намери да осигурају хегемонпју у ЕвроШ1 н своју скономску ирсвласт над целим светом”, н пошто су корсцалп сва насиља н безакоња почнњепа у току рата, мецу којпма се нарочпто истичу „страхотс почињене у Србпји после њеног освојења”, савезници подробно ређају своје условс: Г)~ДД сеобнове Пслгија, Србнја и Црна Гора, н да им се да накнада; 2) Да се повуче непрнјатељска војска са земљпшта Француске, Русијс п Румуннје; 3) Да се Еврона преобрази тако да свима народима буде обезбсђено ноштовање народностн и слободно економско разште; 4) Да се савезницима вратс земље које су у ирошлостп отсте силом или протнвно вољи становннштва; 5) Да се ослободе Талијани, Словени, Румупн н Чеси са Словацима; С) Да. се ослободе народн којп су под турском влашпу; 7) Да се Турци, као неспособнн за западну цивилизацију, отерају из Европе. Тако су савезници потпуно одговорнли жсљи председиика Вплсона да изнесу одрецсно сврху свога. ратовања. Из лоједпностн којс у одговору дају о својим захтевнма јасно се види да онн одиста ратују за „независност народа, право н човечност”. Нн један једини од њнховнх услова не косп се са. тнм оиштпм начелом, почсв од нстерпвања из Евроне некултурних и неснособннх за. културу Турака, па до ослобоцења народа којн су толико врсмена стењалн под немачким и немачко-аустрискпм јармом. Ако се тачно загледају савезннчкп услови, вндепе се да онн Аустро-Угарској остављају само Псмце н Мацаре, дакле становннштво које бн од прилике изнело око двадесет милпона; све остало нма да отпадне, има да се ослободи, јер јс одиста робовало тнм двема народностима и Хабзбуршкој династији. На каквим је основнма почнвала Аустро-Угарска, види сс најбољс по томс што тај део којп пма да се ослободи износи преко трндссет милиона, јср је досадашња Аустро-Угарока имала преко педесет милиона становннка. Вепнна од преко трндесет мнлиона робовала је даклс 'мањини од двадесет милпона још у двадесетом веку, н то само стога што се та мањпна наслањала на осиону Немачку. У тој вепиии која јс гажена и тлачена налазе се н Срби, Хрвати и Словенцн; савезпнци траже п њнхову слободу, јер су онн Словенн, а у одговору се пзреком т])ажи слобода- за Словсне. Дошло је време нсторпске правде, дошло је време нашег народног ослобоцења. Дабогме да бн Немачка. била веома ослабљена всп тнме 1 Г 1 то би њен главпи саучесник, Аустро-Угарска, бно сведен на евоју праву меру, на становннштво којс не би било у њој протнв својс воље. Али савезшгчкн одговор иде и даље. Он тражи и поврапај земаља које су упрошлостн отете, дакле АлзасЛојкшу и пољскп део Немачке, што значн да Немачка нма да буде смањена са блнзу десет милиона становника. Само би Немачка, која би н после тога пмала преко шесет мплпона становника, бнла још увек опасна по светски мнр и слободу ма-

лнх народа ако би све остало пшло по старом. Зато савезнпцп изреком спомињу да. хопе да ослободе Европу од „пруског милитарпзма”. На који начин, нс каже се. Али то и није главна ствар. Главно је да се сломи освајачки и насплнички дух једпе државс, која веп годннама истнче силу испрсд права, и од које веп годпнама страда свс што је око ње. Од ГЈруске су запиштали не само Пољацп са Елзашанима и Лорепцима, нсго и сами Нсмци којн нису Пруси. Данашња Немачка створсна је насилно; то је у стварн држава у којо је. Пруска ирпграбила две трећине у својс руке, а ону једну трепнну ноделила на греко -двадесет државпца., и онда све то скупила у савез којп је назвала Немачком. Разуме се да нарочито ннје заборавила да томе савезу наметнс пруског краља као нсмачког цара. Нскадашњу краљевину Хановеранску просто је слнс гила, од краљевинс Саксонске отргнула јс доба]) део, и тако редом. Врло је вероватно, дакле, да пс прускн мплптаризам бити скрхап на тај начин што пс се повратнти некадашње пргво п самнм Немцима у Немачкој, што пе Пруска бити сведена на н])аву меру и лишена насплно отетог првенства међу Немцима. Овако склопљен мпр био би најважннји догађај у историји света. Његова је тежња да у будуне не буде у историји онога стсреотнпнога: тај и тај владар скупп велику војску и.удари на тога и тога владара и освојн све дотлс н дотлс н прнсаједини евојој земљи. Државе у будупе имају да почпваЈЈ на прпнцппу народности, на тој најчовечнијој и најправичнијој основи. Чудовншта од држава као што је Аустро-Угарска, која је постојала само ради династије и мањине становннштва, нене у будЈше бптн могупна. Газуме се да ћс сс вековнп отимачн борнти докле год могу да сачувају свој плен. Али одлучност савезничког одговора показује јасно да су са.всзннцп свесни не само свога нрава него и своје снаге, и да ће према томо сва копрцања међународних одметника бити узаман.

Змај Јован ЈовановиН.

— Од Павла Поповила, професора Бсоградског Универзитета —

Песници који су умрли долазе на дневни ред обично кад се прпреди ново пздање њихових дела, кад се иапнше нова књига о њима, кад им се подигнс споменик, или слично. Змај Јован Јоваиовнћ долази на дневнн рсд данас из сасвпм другнх разлога.. Суд варошн Новога Сада. под прсдседпнштвом Др. Фншера, доиео је почетком октобра ове гдопне одлЈч;у по којој се дела Јовановићева копфискују „пошто су она напојепа духом буњења протнв целости аустроугароке територије, и пошто представљају дсло велеиздајс н дражења протнв јавне бегбедности.’ Колико је ова осуда лишена сваког разума. можс сс судити ио овоме: — Змај је роцен у Новом Саду. Сва је своја дела нздао у Новом Саду, плн уопште у Аустро-Угарској, с пуиом дозволом и бсз најмањег протеста власти. Змај је у великој мери преводио и мацарске и немачко-аусгријске песнпкс иа српски. Змај јс био члан мацарског књижевног „Кишфалудијевог Друштва”. Једна улица у Новом Саду носи њсгово пме. У Каменици — која је преко пута од Новог Сада — њему је подигнут спомеппк. И сад после свега тога, после свнх тих титула које бн у свакој другој земљи биле довољнс да се уважење према песннкову имену и раду и даље одржи — у оној безумној Аустро-Угарској, која због свог безумља неизбежно мора пропасти, конфнскују се дсла тога пссннка! Безумно, однста. Али тај нам акт даје повода да се забавимо Змајем за који час, н да укратко дамо карактеристпку његова талента н његове поезпје.*) * Врло јак и врло разноврстан псснички дар, много оссћања н још внше духа, обнље песничкнх идеја н необично велика лакоћа у изражавању тнх идеја, лака машта и много жара, прнроднн дар да ствари казује просто — то су особинс Змаја Јована Јоваиовића. Змај се родио у Новом Саду 1833 године. Основну школу свршно је у родном месту, а гпмназију у другим местима Угарске. Учно је права у Пешти, Прагу и Бечу, алп се доцније посвети медецини н као свршенп правннк постане доктором медецинс. Али је у свом жнвоту бпвао све н сва: подбележннк у свом родном месту, дирсктор српске гнмназнје у Пештн, лекар у внше српских села у Угарској а ако исто и у Загребу н *) Нрофесор Поиовпп паппсао је на српском само овај део. Све што долазв дал,е добпо је урсднвк од њега на фрапцуском језпку.

оеограду, драматург Српског Народног Позорншта у Београду, •енивач и уредник внше часописа, најзад књижсвник од заната. Умро је 1904 године, слављен и цењен у целокуином зрпском народу. У његову раду — који се, оспм врло малог изузетка, састоји само из лирских песама — разликују се три важне групе, које се готово поклапају са три периода његовог песничког стварања. Пре свега љубавна поезија, која јс постала од нрплике од \ 860-1872. У њој имадва цпклуса, и то добро позната.: 1?ули— израз који јс створио песннк и који од прилике значи: руже, ружичњак, ружична поезија — п ђулићи увеоци — што би значило: увеле руже, увели ружичњак, поезнја увелих ружа. Иредмет је овнх циклуса песникова жсна — која се звала Ружа — и они случајно одгова.рају двама циклусима Петраркнне ноезије: „Живој Лаури” н „Мртвој Лаури”. II одиста, песннк је вспевао ђулине зажпвота своје жене, или управо првих година љубавн, а ђуливе увеоке по њеној смрги. Првн циклус опева срсћу човека који воли, мнлине брачног живота, дражи вољсне жене. То је потиуна љубавна исторнја, то је читав низ разних душевних стања заљубљенога; то су тренутцп брачне срсће бележени пз дапа у дан, који готово сачпњавају љубавни днсвншс у стпховима. II све то је врло љупко, нежно п уједно духовито; све је топло н присно, иуно поезије н просто. То је поезпја мека, усрдпа и искрена. ђулићи увеоци сасвим су другачпјн. II 011 п су љупки п нвжпи, али нзражавају неизмерну тугу. Овде се види и чује јака страст, оштар бол, крик искнданог и рањсног срца, Све је без најмањег трага од декламовања. Све је врло природно, врло просто но тону и управо онако како одговара правнм осећајима и осећајима песннковим. II овај други цпклус личи на љубавни дневник. Али је поезпја у њему силнија но у првом циклусу; она, има јачих прелнва и нонекад, н ако ретко, она се уздиже до впсокпх мисли п философскнх схватања. ђулици увеоци стоје далско изнад ђулића, ма да су п ови бисер песнпштва. Друга. је група сатирична поезпја. и она је постала нарочнто после 187 2 године. Јовановнп јс имао миого више духа но осећања; њсгова љубавна страст — једина страст коју је имао Јгасила се у осталом врло брзо и није се више поновила; он је узимао учешна у политичком животу, у месним пословпма српскога краја у коме се је родио н живео готово целог свога. века; уза свс 10 , он је био уредник више сатнричкнх лпстова од 1877 до 1889 — те јс тако Јовановип постао сатиричар пошто је прво бпо љубавни песник. Он јс био нека, врста Беранжеа — кога је у осталом волео и преводпо — п политички догацајп који су сс одпгравали око њега готово су стално надахњивалн његову музу. Он је опевао сваки догацај из јавнога жпвота свога, доба, нсмевао је многе јавне поступке са лаком и заједљивом пронпјом. п дао готово хронику у стпховнма о догацајима свога времена, Све је ту ушло: аутономне установе Срба у Угарској, борбе њихових политичких странака, политички јјсжими у Србнјп, јуначка дсла Црне Горе, па и румунске ствари, дпиломатскп рад европскпх конгреса и т. д. Он је написао чак н јсдну сатнру лротпв Наполеона Ш 1871. У свој тој поезији он јс био надахнут духом слободе. То не значи да је увск ударао где треба; напротив, дешавало му сс по који пут да сулп о стварима по томе љажо изгледа.ју н да куди оно што није било за куђсње. Али је ипак увек био ду-ховнт, н њсгова песма, чак н кад критика у њој није тачна, остаје по]>ед свега тога лзврсна, н то чссто пута, То долази отЈ т да што је Јовановнћ пмао много духа, полета, фпиога подсмеха, заједљнвих црта н сопосбност да лако н всшто окрене стварп на шалу и подсмех. Та сатирична поезија, учинила га је популарним у врло велнгој мери. Захваљујућн тој својој поезпји као н патрнотским несмама — јер су се те две врсте често мешале у његовој поесији — оп је не само постао омиљени песннк иего, у врло високом степеиу, и народнн песник, Он је својом поезпјом обухватио целокупни народни живот, кудећи његове слабе стране а узиосећн његову славу, н готово све тежње и осенања српскога народа огледају се и имају одјека у његовнм стиховнма. Његова лира — можс со слободно рећи — опевала је свакн тренутак његовога доба и била је у истини врдо национална. Трева група његових песама — која јс постала нарочпто последњих година песннкова ашвота, у главноме од 1882 године — то су дечпје песме, стихови пнсанн за. децу и младеж. Змај је бно несрећан отац. Он је пмао впше деце, која су помрла врло мала, и да би њнхову успомсну сачувао што боље, он је одлучио да у будуће ппше за српску децу и српску младеа;, Ои је готово учинио завст да; ће тако радити одмах по смрти свога последњег детета, и од тада је нсговао скоро нс(Наставак на другој страни)

Из Српства и Југословенства. Стање српсиих заробљеника у Аустрз-Угарској. Руски свештеник Александар Горбачевић, који је успео да умакне из аустриског ропства, дао је овакав извештај о стању српских заробљеника у АустроУгарској. „Српски заробљеници несумњнво изгледају несрећпији од наших. Сви су они ослабили и омршавили од гла.ди; они за, јело копају корење, а некад су принуђени и да просе, Нико не може да их погледа а да не осети дубоко сажаљење. Не вепујем да сам икада. видео људе који изгледају јаднпје од српских заробљеника у АустроУгарској.” Чланак о Мештровићу. „Хрватски Свијет” доносп у свом недељном броју преведен члана,к о Мештровићу, који је прво угледао света на норвешком језику, и то у најугледни.јем норвешком листу. Чланак је пун одушевљене хвале за Мештровићеву уметност, а писала га је Американка Катарина Грот. Нашем народу учињена је вр ло лепа услуга тиме што се чини покушај да се за Мештровипеву уметност запнтересује и мал,а,, али културна Норвешка. Чим се открпје једна културна вредност нашега народа, пробуднће се ннтерес за КЈМтурне тековпне нашега народа у опште. а ми само можемо добити ако нас страпи свет позна и с те стране. јер имамо да шжажемо више по што слуте и пашп најбољн пријатељи. Проглас Југословенског Одбора у Лондону Хрватима. Србима п Словеицнма из АхстроУгарске за помоћ борби Србпје, Браћо Југословени! Реч. која је столећима озвањала празним звхком, претвара се у дело. Гвоздени бат њене велпчајне снаге удапно је напокон о врата Европе п од јекнуо о њпма тисупструком јеком. Врата су се отворила п кроза њпх пао је трак свпјетла V столетну ноћ, а својим златним трацнма сунце је над њима псппсало једну велику, свееплну. свежурену реч: Ослобоцење! Вернге се ломе, ланци пуцају, а милиони племеппих, херојских бораца живом крвљу пишу историју ослобођења малих. ујармљених и презрених народа. Грозоте најгрознпјега од свих ратова, патње п муке, којпма пролази човечанство у својој борби протпв оних, који су кроз векове били снмбол угњетавања људске п пародне слободе претварају се у све ветнчанственнји сакраменат жртвовања за највипти н пајплеменитнји циљ: борбу и погиблње за слободу рођене груде ч будућих покољења.