Српкиње у служби отаџбини и народу

13

својој радионици, и журно шиле рубље, које је главна војна станица поручила. Званичне се власти повукле из Београда, свет га масама напушта, а вредне ове Српкиње хитају да сврше започето рубље за своју браћу на бојишту све дотле, док није настала унакрсна ватра од бомбардовања, и сваког тренутка претила опасност по живот под порушеном зградом. Тад су се повукле у село ван домашаја непријатељских топова и довршиле ипак започети посао. Српкиње у Црној Гори радиле су као и Српкиње у Србији. Стара краљица Милена са својим кћерима претходила је примером. Иако већ дубоко у годинама, сваког дана обилазила је болнице на Цетињу, матерински се старала о рањеним и болесним војницима и благом материноком речју и руком разгалила многог суморног мученика, а као претседница Црногорског црвеног крста велике је користи учинила и војсци и народу. Али Црногорке нису само болничарке, него оне замењују и лиферанте и интенданте и комору у својој војсци. Како ниједан Црногорац није хтео изостати из бојне линије, тешко се могло наћи људи за службу у позадини, те су ту службу вршиле жене. Оне су чак и на само бојиште долазиле да донесу муницију, хлеб, рубље за војску. Недавно нас посетила једна Црногорка, стасита девојка, без леве руке, коју је изгубила као добровољац доносећи муницију на бојиште. Једно зрно дум-дум разорило јој мишичну кост.и рука јој морала бити отсечена, а туберкулозни катар друга јој је награда за њену савесну службу отаџбини. Црногорски краљ Никола - песник, у једној лепој песми опевао је своје Црногорке и њихову предану службу отаџбини у рату. Док су жене из Србије и Црне Горе могле јавно да служе својој отаџбини, помажу своју браћу и учествују у рату, било као борци, било у служби у позадини, дотле њихове сестре под Аустријом морале су крадом да помажу своју браћу у Србији, која је ратовала. Оне су тајно спремале рубље и цео санитетски и болнички материјал. Ноћу излажући се највећим опасностима и од аустријских власти и од непогода временских прелазиле чамцима Дунав, Саву и Дрину и преносиле браћи и сестрама све потребе и новац. И тамошње жене организоване у једну велику организацију „Добротворна задруга Српкиња“ ступиле су одмах тајно у везу са Београдским женским друштвом и „Колом српских сестара“ и преко њих слале све што су могле, и више но што су мргле. Зато и њих није мимоишла судбина њихових људи да труну по аустријским тамницама, да умиру од болести и немаштине и да буду „случајно" убијене у аустријским лагерима. Још све ране српских рањеника из 1912-13 год. нису биле зарасле, још се сва српска војска није била ни демобилисала, још су се свуда видели трагови јасни и крвави тога